Српски сион

„(ЈРПСКИ СИОН."

отр. 71.

прошао сурову школу манастирског живота, те јс касннје, цртајући утиске, које је отуд изнео, 'гврдио, да он није у манастиру нашао нити нознао хришћанског Бога. „Манастири су цо његовим речима — институти, који су обвезани својим постанком жредима Цибеле и Весталинкама." После је то мишљење Лутерово стекло великог поверења у иротестантској литератури и ирименило се не само на католицизам већ у онће на иостанак хришћанског нодвижништва. Од оног времена, када се западна Еврона унознала са споменицима индијске и у опће источне литературе, не нрестају доказивати, ;г,а је хришћанско нодвижништво иродукат н(> хришћанства, него источне теозофије, која (е смешала са хришћанством у облику иознатог гностицизма; да је будијски и староиндијски аскетизам нстоветан са хришћанским. Наиослетку и паиски догмат служи, но мишљењу неких исиитивача католицпзма, као јасан доказ, да Је католицизам у својим основним особинама учврстио оне заветне идеје и снове, у којима је живео дохришћански Рим. Ансолутизам, свевласт, нокорење целог хришћанског света чини основну тенденцију наиа, као врховних првосвештеника каголицизма. А наиме дух господарења владао је и у старом незнабожачком Риму, који је у нокорењу света налазио свој виши позив, што му у напред насликаше и одредише сами богови. Католицизам даје папама с вишом духовном влашћу и врховну власт светску. А и у старом Рнму се сматрао 1лава државе као намесник богова и присвајао је себи прерогативе вишег авторитета за свој народ и у религијозном одношају. Да обележе свој сунремат у хришћанској црквн, римски се еиискоии служе титулом ропИГех тахтш8. А ту су титулу позајмили од императора старога Рима. А на који је начин могла титула незнабожачких имнератора посгати титулом хришћанских епископа? Не излази ли из тога, да се у нана сачувала и та власг, која је у незнабожачком Риму прииадала имиераторима? Рим је у своме клањању нред апсолутизмом императорске власти дошао најпосле до тога, да је иочео обоготворавати императоре, подизати им храмове, одавати им божанске почасти. И католицизам је у развитку напских теорија дошао напослетку до тог стадија, да је иапама нризнао прерогативу догматичне непогрешивости. Па зар то није апотеоза ианства ?

Није потребе подврћи онширној критици изнете теорије, у којима се особине католицизма нзводе сад из подзаконог јудејства, сад опет из незнабоштва. И једно и друго мишљење је ностало на основу двостраног преувелнчавања. Нема сумње, да су неке доктрине и одступања католицизма од васељенске цркве такове нрироде, да се могу ставити упоредо са јудејизмом и поганизмом. Али с друге стране се мора и то признати. да су те иаралеле основане само у том елучају, кад се католицизам ионизи, а јудејизам и незнабоштво подигне до тог степена, на коме би могло настати истинито сродство и генетичне везе. Стога за оићу карактеристику католицизма изнети назори могу иматн само односан значај. И ако иостоји у католнцизму струја јудејизма или поганизма, ннак она не обележава главни ток католнцизма, нити је од ње зависило образовање тих особина, у којима се изказу.је његова суштина. (Наставиће се).

С т е ф а н. (Свршетак) * Страх и трепет овладао је у те дане међу Христовим ученицима. Намесник римски, Пилаш , оиијен крвљу Христовом. почео је повлађивати Евреима у Јудеји, а да би своју управу начинио што иријемчивијом, он је и сам подражавао њиховој мржњи, кад год му се за то прилика дала. Осим тога почело се и у самоме Риму нодозревати на проповеднике Христове. Последници Талмуда, међу којима је ирво Хрисгос објавио Реч Божију иемогући да се речима одуп^^у Истинама Божанске Науке, увукоше у своје сплетке и сами Рим. Они износише своје онтужбе, међу којима најонаснија беше она, да Христос а затим и његови ученицИ проноведају о оснивању новога Царства и о рушењу постојећих Светилишта. Таком силетком Рим започе сматрати Назарејце, *) као онасне политичке смутљивце. — Међу тим, од Распећа па до ових дана, догодило се у Јудеји, два случаја, која личаху на бунтове. Неки 'Гевда, својим ириноведањем скупи на 400 нристалида и умало што непобуни Јерусалим. Још се, тако рећи, пије ни осушила ње*) Иае: Хришћани, добили су тек доцније, у Антиохијц