Српски сион

С тр . 150.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 10.

у главном ово наводи: Други никејски сабор овај канон тумачи, (у свом 3 канону) да се на упражњену катедру бира епископ од обланих епискона без народа па, и без власти. Аукторитетом тога Сабора наведени Валсамон, Властар и други грчки тумачи тврде, да је овим каноном одузето народу право гласа у избору епископа, које је у старо доба нмао и да је све право бирања преиесено на епископе. Али врло учени Петар де Марка противно тврди, на име, да 4 кан, ник. сабора не даје енископима нраво бирања него консенза или конфирмације и ординације На другом опет месту (де Марка) друго изводи из старих канона и обичаја старе цркве на име, да клир и народ имају при избору епископа само нраво сведоџбе н консенза а право самог избора припада митрополиту и обласним епископима. Да би објаснио канон наводи Бевер. историјске прпмере из старијег времена, којима хоће да докаже да право избора прип даше епископима, а сведоџба, пристанак, одобрење избора народу; а све једно је, да ли сведоџба народа иде пред избором или долази за њим. Епискони од народа нредложеног несу увек бирали, те нрема томе епнскоии су о избору одлучивали и много _ е епископа посвећено и изабрано од еиископа без народа, али од народа без епископа нн један. Из текста канона, вели он, јасно је, да се у њему говори о избору, а не само о носвећивању епискоиа. Међу тим избором Атанасијевим доказује, да стари обичај, по ком је народ сведочио о кандидатима за епископство и пристајао на избор, овим каноном није укинут, али је укинут од УП. васељен. сабора. Бипгам ово каже о I 4.: ко узима, да је народ у овој ствари нешто важио пре никејског сабора, а да је та власт каквим новим одређењем тога сабора укинута, очигледно се вара у мишљењу. Јасно је, да оцн никејски у тој ствари несу ништа мењали, него су је осгавили, како су је затекли. И ако се у једном (4) канону казује, да је за избор и посвећење епископа нотребно присуство и консенз свих обласних епискоиа и потврда митрополитова, то још не значи, да се укида икаква стара призилегија, коју је народ уживао, него се само потврђују права митрополита и обласних епископа, која је иовредио Мелетије, расколнички епископ мисирски, који се усудио посвећивати епископе без овлашћења митроиолитова и пристанка обласних епископа у Мисиру.

Да овај сабор није укинуо право народа при избору енископа доказује Бингам неким примерима; тако наводи, да су Евсевијевци (Аријевци) хтели доказатн, да је избор Атанасијев нпштав с тога, што га нпје народ изабрао; али еиискоии мисирски, скупљени на сабору, написав посланицу свима епискоиима православне цркве с великом жестином су тврдили и доказивали, да је сва множина целога народа православне цркве скунљена као из једне душе и једнога тела узвицима и усклицима искала, да им се Атанасије да за епискона (то је забележено у Атанасијевој апологији II) За то и Григорије Назијанзин (огаг. XXI.) велн, за Атанаси.ја, да се уздигао на Марков нресто гласовима целога народа. Позива се даље, не хотећи наводпти више иримера, којих доста има, на каноне једног помесног картагинског сабора. Да видимо како су наше канонисте схватили тај канон. РадиИ у прво. прелекцијп свога УегГа88ип&-а (стр. 118.) о том канону наводп, да невешти плагијатор Шагунин, анонимни иисац брошире Историчко канонички поглед на установљење нове сри. ром. мгтроиолије није људски прочитао тај канон, ако мпсли да се у њему не говори о избору него само о консекрацији епископској. Што се тиче питања, да ли он одређује да искључиво епискоии учествују у избору, те ирема том да ли лпшава народ сваког учешћа у избору, мисли писац, да тај канон зна само за изборно нраво епископата. Из ћутања никејских отаца може се извести негација народног права; сабор није морао изјавити, да н. пр. кројачи, цииелари, сензали и т. д. речју свп неепископи немају учешћа при избору епископском; то се и из ћутања може разумети. Еи. Ликодим у најновијим тумачењима канона неодређено казује, да „сабор овим својим иравилом није друго учинно, него изразио у најпотпунијем') облику оно, што је до њега и за његово вријеме важило о избору епископа." Али да мисли као што горе приметисмо, види се но том, што доказује изборима после никејског сабора, у којима је народ учествовао, да се одредба никејског сабора вршила. Види се исто још јасније из старијега издања његових тумачења, у којнма побија Валсамона, *) Како би то био најпотпунији облик, кад нема ни сномена о учешћу народа, а ппсац мисли, да оци Никејски ћутањем цризнају дотадашњи обичај народног учешћа у избору ?