Српски сион

С тр. 16*7.

народа нагаег морала у зао чае спаети баш на њега самца. Дотичиа наредба штампана је у броју 3. званичиог митрополијског листа „Српског Сиона," па како до сада иико у њој не уочи ту страшну заверу, док ето велики ум „Србобрановог" „Синише" иа њу пе набаса. Ако смо пак већ тако пали, да не можемо ни о најпростијој ствари здраво судити, онда не оетаје друго, него да одмах идемо у добро заслужену — пензију. . . Примите госиодине уредпиче уверење мога особитог поштовања. У Новом Саду 2 (14.) марта 1896. В. Миросављеви&, конзисторијални бележннк.

0 учешћу еветовњака при избору епиекопа. С ПРАВНО ИСТОРИЈСКОГ ГЈГЕДИШТА. (Наставак) Из свега споменутог видимо, да је народ имао утедаја на епископске изборе, касније више нобили н примати него прост народ. што је цркви било милије, јер је мања опасност претила од нереда и тумулта Но ако су народ и отменији световњаци знали да осигурају себи утецај на еи. изборе, још је природније да су за тим тежили и велика права себи присвајали и у том правцу имжратори , који су приписивали свом сану неки свећени карактер, који су мислили, да се њихова власт простире и на цркву исто тако као и на државу, и који су чак, узурпујући право, које им не нрииадаше, издавали едикте, ектезе, типосе догматичког садржаја и тражилн од епископа, да приме веру прописану у тим царским законима, ако не ће да буду свргнути с катедара и прогоњени (таке законе је н. пр. издао Василиск, Зенон, Јустинијан). Црква, која није увек могла да се одбрани од ингеренције имнераторске власти ни У тим питањима вере и учења, још је већи утецај морала да уступи императорима на спољашњи живот цркве, администрацију црквену, посгављање епископа и т. д. Имамо довољно сведоџаба, да су се императори мешали у изборе епископа и то учешће им је и црква иризнавала. Созомен приповеда (К 5. с, 8), Да је избор Нектарија за епископа цариград-

ског, који се догодио за време другог васељенског сабора (381) овако текао: Цар Теодосије заповедио је епископима, да му даду пописана имена оних, које држе да су способни за енископско достојанство, а за себе задржаваше право, да изабере од њих кога хоће. Епископ Мелетнје је н. пр. на заузимање Диодора Тарског на последње место метнуо име Нектаријево. Цар међу тим истакне прец све Нектарија, којега сабор једнодушно прогласи за епископа. Још је више права себи приписивао у изборима цар Консшанције. Он је у два маха из своје палате послао у Александрију епископа (прво неког Григорија а за тим Георгија) на место протераног Атанасија, те овај с правом пита: „Где је тај канон, по ком би се из палате имао слати, ко ће да буде епископ?" Исти Констанције протерао је из Цариграда епископа Павла па је на ту катедру иоставио Евсевија Никомидијског. Кад је ефески васељ. сабор свргао Несторија, писао је пресвптерима, икономима и другим клирицима цариградске цркве, да пазе на цркву, која им је поверена: Све шшо се на цркву односи, чувајте. да рачун дате оном, ко буде ио вољи божјој и мигу наших најиобожнијих императора посве&ен за еиискот цркве цариградске (Акт. I.) По невољи је то јамачно чинио ефески сабор, јер није могао ни помислити, да ће се без императора моћи извести његов закључак о свргавању Несторијеву и постављању новог епискоиа за Цариград, пошто Несторије имађаше присталица и читав свој расколничкп сабор епископа. Готово исте речи употребили су и оци халкидонског васељенског сабора кад су, пошто је еп. Диоскор збачен са александријске катедре, писали клиру обудовљење цркве, да пази на њу, да може дати рачун епископу, који ће бити постављен вољом божјом и консензом императора. Прилике, у којима се налазили оци четвртог сабора, несу биле новољније од прилика, у којима је онако писао о постављању цариград. епископа трећи васељ. сабор. У Риму, кад се при избору епископа иоделише гласови на Симаха и Лаврентија, обратише се на краља Теодорика , да он реши спор. После неколико годпна исти краљ је именовао иапу, а његови наследници само су га нотврђивали. За цара Анасшасија пише Теодор Чтец, да је дао збацити цариградског иатријарха Еуфимија, а за тим је сам изабрао