Српски сион

С тр , 170.

„СРЏСКИ СИОН."

Б р . 11.

даду евоје мишљење. Ту се наводи I, 4-. даље 19 антијох. сабора, и одређује се, да се по тим канонима врши из.бор, да се имају на њ позвати сви епископи, који у престоници бораве, да или лично буду на пзбору или писмено даду свој глас, а о участвовању народа и нижег клира нема спомена. Теофилакш , архиеп. орхидски (-(- око 1107), знаменити тумач Св. Писма, одговорио је једном војводп, који је наваљивао на њега, да једног његовог прпјатеља одликује епископством: Није слободно, господине мој, да се мешаш у стваргл које су врло велике и страшне. Матија Власшар у својој Азбучној Синтагми, зборнику који се на грчком и словенском истоку врло много употребљавао, пишегад. 1385, ламитрополит није бивао на епископским синодима, на којима се тројда десигновали, него је од те тројце једнога потврђивао (К 3, с. II). Симеоп архиепископ солунски (умр'о 1429) написао је трактат о ординацијама. Ту наводи он, да је при избору епископском синод тројцу бирао, од којпх је митрополит једнога иостављао на епископску катедру. Митрополит је сазивао све епархијске епископе. Потребно је било бар тројца да дођу са сведоџбама и потиисима осталих. Христа, који је први апостоле изабрао, представља митронолит, а епископи представљају лица апостола, који су Матију изабрали. Митрополит, пошто је епископе скупио, новуче се и заповеди свом хартофилаксу, да председава скупу. То за то бива, да својим присуством не смета слободи епископа у гласању. Сами епископи имају ираво гласа и на сабору су сами они са хартофилаксом и његовим амаунензом да не бп што на јавност продрло што се ту ма о чему говори. Пошто су еиископи тројцу пзабрали, разиђу се, а декрет о њиховом избору доставља се митрополиту са приликама избора, да он од тројце једнога изабере без икојег епископа (с. 6) Не треба сумњати, да је црква, спровађајућн после другог никејског сабора каноничко начело у изборима еписконским имала да пздржи борбу. Зонара и Кедрин приповедају, да се око године 963 било међу патријархом и епископима спора о праву, и начину избора. Ту је прилику уграбио цар Нмкифор Фока, умешао се у избор и забранио је, бирати и рукополагати епископе без знања императорова. Неки епископи шта више — нриповеда Тома-

син — нод кужним дворским утецајем потписаше закон. Али патријарх Полијевкт није се нре дао навести да убијцу и наследника Нп кифорова Јована Цпмисха царским украсима инсигнује, него што је исти опозвао закон тако вредан за слободу цркве. А било је и других насртаја на слободу црквеног избора. Мање су права епископи ужпвали при избору натријарха. Ту је тешко било одбранити слободу избора од императора, који се сматрали за „непогрешиве судпје божанских и човечанских ствари," којих су по неки држали за себе, да не потпадају ни под каква правила ни законе, којих миропомазање — како неки мишљаху слично је епископској хиротонији; и једно и друго ослобађа и. очишћава човека од свих греха. Према таким императорима у толико теже је било одбранити слободу избора патријарашког, што су они имали свагда свој рачун, да сво,;е људе уздижу на цариграДеки патријарашки престо. Забележени су разни начини, како су се у другој половини средњег века уз нресудни утецај византијских имнератора постављали патријарси. Скабалаиович?*) по Константину Порфирогенити, Кодину и Симеону Солунском овако описује избор патријарха: „Пошто је умр'о или је збачен патријарх, ио заповести императоровој скупе се на сабор митрополити и еиископи, који су чланови синода или се случајно нађу у Цариграду и исто тако патријарашки архонти на једном кору велике цркве Цариградске, касније у храму св. аиостола, изаберу трн кандидата и напишу имена њихова на засебан лист и пошљу га императору ио депутацпји од три митрополита или два митронолита и патријаршког хартофилакса. Имнератор нрегледи лист и ако нађе име лица, које му је ио вољп, потврди га, ако му се не свиди ни један од кандидата, именује онога, кога жели видети на патријаршком престолу. Митрополити се клањали у знак пристанка и покорносги и вратив се на сабор достављали су му вољу императорову да се изврши." Вило је и других начина избора. Чланови синода бирали су по три кандидата, писали им имена на артијице, које се метале у неки суд. Чије би се име за тим извадило, тај би био патријарх (дакле као коцком). Има сномена а о учешћу сенатора и других световњака при избору патријарха; и епископи су по некад вршили већи *) 0. с. р. 365.