Српски сион

С тр . 172.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 11.

У том истом колу крти се у главном судбина човјека и човјештва, судбина свнгју, који сегну за мјестом Божанства, који хоће да руше Бога са пријестола Шегова, иа сами на њ да засједну. . . Од онога дана судбоноснога, кад је Лукави успио носијати у душу људску сјеме сумње, заметнула се л,ута борба духа безбожничког, коју он сад из једне, сад из друге тврђаве своје са вјером води Са сумњом а без вјере хтио је он да постане свој и знање му је имало послужити као љествида, којом ће се нопети на пријесто срушеиога Бога. Зато се и склонио у стан науке, иа како му је када најзгодније увуче се сад у ову сад у ону тврђу науке, један нут у коју од кула ФилосоФије, други пут за бедеме ириродне науке, трећи пут за барикаде социјалних доктрина, па отуд сина своје стријеле на Бога, на вјеру, на Цркву. И ма гдје да се завуче нађе он себи савезника, а пође му за руком да повуче за собом и мању или већу гомилу слабијех умова, који с њиме нроћу као она сиротиња, коју бездушии агенти крећу из колиба њезипих да је одведу у Нови Свијет, гдје ће се обогатити, а она се јадна враћа кући без богатства, мјесто колибе своје нак нађе на новратку само развалине! Слабији ти умови и јесу главпп дио у броју војске духа одметнпчког. Па у борби овој љутој изгледа који нут да је Лукави и до побједе дошао, те тијем се и чини, да је и његово отпадништво ваљда и оправдапо. Али бадава му и те побједе, јер никад не може дуго уживати плодове истих. Ето је највећу ваљда своју нобједу прославно у Француској на освитку овога нашега деветпаестога вијека, подигнувши једну жену на пријесто Божји, жену, која је тада са свијем сјајем пријесто тај заузела, а ирије неких тридесет година умрла у биједи и невољи, слијена и у глави сметена. Али из историје те љуте борбе не можемо ми овдје и за ових њеколико минута споменути од најкруппијих ни најкрупније појаве. Занимљиво би било, кад би могли, али нама баш и у овај мах није то толико ни потребно.

Благодарећи особитим приликама у којима је наш парод живио, остали смо ми у језгри народној у главном поштеђени од вртлога ове никад недокоичапе- борбе. И само су поједини појави исте код нас опажени. А те су пам показали ноједипи синови нашега народа, који су школе учили у свијету туђинском, па тамо ступили у редове војске онога Лукавога и као пионири његови међу нама настојали, да ту борбу и код нас заподјену. Но код нас је до данас остало само па чаркању. До жешћега сукоба није дошло. А да ли ће доћи ? То сигурно зна само Онај, који све зна, а ми имамо нуно разлога желити и молити Му се, да и пе дође. На теби је омладино да ове жеље наше и молитве ове наше буду услишане. Унишеш ли се ти, на за тобом и насови, који ће послије тебе доћи, у војску пакленога одметника, онда иаравно да ће морати доћи једном час, у који ће се и народ наш на ограшју овом ђаволском иаћи. Па како смо малобројни, слаби и одсвуд притиснути или потиснути, може тај час биги врло судбоносан за биће иаше и црквено и пародно.. . Као што рекох почетак је и код нас учињен. Пионири „науке" дали су абер и „научним" справама ударили су на свете темеље вијековима старе Цркве наше. Са I мо да сноменемо најглавније што је досад урађено. Пресађепи су из страних књижевности у пашу књижевност сниси њеки, који су надахнути духом пакленијем против Бога, вјере и Цркве. Уз њих је, опет по угледу на страие, никло и њеколико такових списа баш и код нас. Пошло се дакле затијем да се књицом, а именом науке, створи згодно земљиште и код нас за рат безбоштва против вјере. На око си узета ти омладино. На те се наде одасвуд подажу, Црква их полаже, народ их иолаже, полаже их пријатељ, а полаже их и иенријатељ. У те се узда иебо, а на те полаже своје наде и иакао! Ко те придобије онога ћеш бити Зато и пионири војске ђаволове рачупају највише па те. Та знаду они како ти радо за књигом грабиш, познају твоју жеђ да шго