Српски сион

С тр . 208.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 13

јима видимо богаташа оног из ириче Христове, још су страшније, страшније по разм Ј е РУ и страшније ио трајању. Та кад онако страшио може да страда у садањем животу човјек, који се иашти да нриграби оно што свијет даје а при томе заборавља на душу своју (Мат 16, 26), онда морају вјечита страдања његова бити куд и камо страшнија. Између једних и других велика је разлика, разлика је толика, колика је између неба и земље, вјечности и тренута. Знајући све то неће нам бити тешко одговорити на питање : да ли имају право они, који су оковали дух свој у ропеке ланцс гријеху, па се тада смију Богу, вјери и Цркви и хладно хоће крај свега то га да нролазе? Заиста пемају. И рад среће своје и овога и онога вијека морали би они потрудити се да што прије раскину ланце, у којима дух њихов стење. Но како ? Најлакше тако да се ма и силом и тешком муком ставе у покорност и послушност Цркви, која једино може души њиховој повратити изгубљену вјеру и привести их Ономе, од кога су отнали. Покоравајући се Цркви доћи ће дух њихов до нраве и истинске слободе, која је једино у Богу. Обасјаи чистом свјетлошћу небеском дух њихов нрогледаће и угледаће Створитеља својега и дјела Његова око човјека и свијета, разумјеће очински Промисао Н>егов за свијет и човјека, разабраће глас савјести своје, која им напомиње о Богу. по.јмиће говор свијести своје, која им казује како су ситни и слабачки сами за се, схватиће нонуде, које им Бог у свијету пружа не као сврху, него као средство за вишу њеку сврху и иримиће из ЕБегове руке све у свијету да свијем владају, али се неће дати ничим на свијету заробити (I Кор. 6, 12), утврдиће се У У в Ј е Р ењ У Д а Ј е све свјетско само облак и магла, коју вјетар разноси (II Петр. 2, 17) и да достојанство људско дозвољава њему само једну службу, службу само јединоме Госиоду Богу његову (Мат. 4, 10.) Повративши се вјери, вратиће им се вјера за вјеру и у заједници вјерних осјетиће се и они јачи и нада ће њихова порасти, покоривши се Опоме, коме је све покорено (II Кор. 15, 28), .ослободиће се

муке и очајања садашњег и будућег. Пуг дакле којим се повратак овај к Богу извршује, води кроз Цркву, јер само кроз Н>у струји благодат Духа еветога, који је Сином послаи од Оца (Јован 15, 26), а та је једина кадра учипити од нас оно што треба да будемо (I Кор. 15, 10 II Кор. 12, 9). Заблудјели нека се тијем путем врате Цркви и Богу, а ви који нијеете залутали чувајте се, којџ на ауту томе сто/ите иазите да не иаднете (I Коринћ. 10, 12). Уклоните ли се само мало на страну од Цркве, одмах је велика опаспост да иостанете илијен самообмане, која ће изиочетка само извињавати одступање ваше, док не дође до тога да га ночне одобраватн, а па крају и онравдавати, те вас тако у нропаст одвести. Малом иашем друштву хришћанском у српском народу није тешко чувати се од ове погрјешке, Ми неирестаио слушамо мио један глас, који пас ријечју нашом слатком и нјесмом нашом чистом опомиње, да се ие дамо у канџе свијету и ономе, што је свјетско, а да се нриљубимо ономе што је духовно, више, вјечно. Бећ и оно мало Српче на грудима матере своје слуша из грла материна гласе дпвне ријечи светитеља иашег кнеза Лазара, слуша их ђаче из књиге своје, слуша их мало и велико из уста гуслара српеког . . . сви их слушамо, сви их знамо. . . на трудимо се да и схватимо ријеч и опомену светитеља својега и кпеза, великомученика Лазара: „Земаљско је за малена царство ћ А небеско увјек и јо в'јека и ! Амип!

Ваекрееење. Мрто: А ова се написаше, да верујете, да Исус јест Христос, син Божиј. и да верујући, имате живот у име Његово. (Јок. гл. 20 ст. 31) Свиће. . . . На Источноме порубу зора се, у ирвоме расану, тек лагано мешкол,и, али још не расклапа плавих очију, нити размиче тамии вео, који је иокрива. Јерусалим, са позлаћеним кубетима Храма и величанстве-