Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 20 9.

ном Прешорпјом , Иродовом палатом, еа Сионскоме избрешку, још почива у дубокоме сиу. Суморио брдо, Морија окићеио тврђавом Антопија , која са горостаспим бедемима и високим кулама око брда, изгледа као камеиита круна, што овепчава огромпу главу иезнанога горостаса, још се не разазнаје јасно, још оно личи на исио линску гомилу паваљанога мрака, чија се силуета, под нокривалом иебесне таме, једвд оцртава. На југоисточној страни Јерусалима, трепери звездана светлосг. То је ламиада, на врху позлаћена кубета Јерусалимског Храма. А далеко тамо, за Јорданом, указује се, дуж Источнога поруба, као иит, таика и млечна ируга. То се усиавана зора буди. и дижући са очију маслени вео, нровирује са небесне висипе и ослушкује протегнуто кукурекање петла, које се, као далеки, далеки звук губи и тоне у недоглед 10 сумрачје све ређе таме. Свиће. . . Шум прохладнога ветрића, и1то се заилиће у смоково и маслиново лишће, но вртовима Јерусалимским, буди успавану Природу, и лепршајући кроз кривудаве, тесне улице, између ниских и мрачних кућерака, на Југоисточноме крају Јерусалима, дизао је, са улица, погашени пенео, још последњи траг ватара, на којима су Јудејци, дав пре, пекли јагањце и уз звуке гусала и псалтира, ирослављали нрви дан Пасж. Тесна улица, што кривуда, између каменитих ограда, у правцу Тврђаве, још је са свим иуста. Једино што се, на домак Тврђаве, као танка сенка, оцртава Фигура сањивога, Римљанина, који, наслоњен на копље, дремљивим очима гледа, како онај млечнн поруб полагано расте, и како се ружичасте, зориие власи, но п.ему расипају, таласају и разлевају, као потајпа милина, кад захвати и заталаса суморну душу, у којој се Нада тек зачиње. — Али мрак се још снажно одупире, те прва, нејасна белина освита, ишчезава у тами, као и сањиви гласови пробуђених иетала, што изумнру и тону у нему бескрајност. Али дах нробуђења, као животна струја, пириуо је и заљуљао суморну копрену. Исток се смеши. . .

Свиће . . . Кроз ову улицу, у то доба, журпо је промицала женска прилика, умотана од главе до ногу у мекан, вунени плашт, тамне боје. Промичући, левом страном каменитих ограда често се обазирала за собом, као да се илаши иечега. Када се приближила Тврђави угледа Стражара и за часак заста, као да жели, да се неоиажена заклони у кривине зида Римљанин је угледа и викну да стане. — Жена застаде. — Ко си, ти? — запита Стражар. — Жена — Јудејка! — Откуда идеш ? — Са „Овчијих Вратница", — одговори иитана. Стражар нриђе и разлаче вео са њезина лица, да се увери. је ли у истини женскиња. Дивна девојачка глава, ко^а леиотом потпуно одговараше гипкоме и витоме стасу, забели се иснод тамнога вела. Ниско чело са грахорастим, сетним очима и бујном кестењастом косом, тако је складно одговарало пуначкоме беломе лицу и обло.ј брадици, више које су се као два ружична листића, румениле пуначке, мале уснице. Цела појава њена дисала је свежином прве младости. Када је Стражар ухватио за вео, девојче се устрављено трже, али се не смеде одупирати ни противити. — Аха, — ироговори Римљанин, кад је уочи. — Ти си она, што је пре два дана нлакала под крстом распетога Назарећанина. — Јесам! — одговори девојка. и понова умота лице до очију. Па где си била до сада? — Не рекох ли ти, — одговори девојче — код Овчијих Вратница. Римљанине, пусти ме да прођем, јер ми, се ваља још пре видела наћи код Гроба Погребенога. Римљании се уклони и она журно по хита пуг Тврђаве. Под самим зидом ове Тврђаве, налази се неколико кућерак.г, са вртовима и зиданом оградом нред њима. У колико су ове кућице старе и трошие, у толи • ко надокиађује њихову сиротињу, бујно зеленило, што се но овим вртовима шири.