Српски сион

С тр . 812.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 13.

ли ко од КајаФиних или Нилатових доћи овамо. Тако би се бар могло ма што шта дозиати о загонетпоме пеетапку Учитељева тела. М Магдалииа оста еама. Нема тишина, која око ње владаше и мрак, што је из расклонљеиих гробовских че.вусти зијао, недадоше јој да и даље гледа у отворену јаму. 11)у поче обузимати нотајна страва и језа, када осети дн јс остала сасвим сама. Да избегне страшие иомисли она се спусти на илочу, рашири убрус нреко крила, и гледајући у н.ега

Мемлива хладноћа, са мирисом влажне земље, обујми их, и Магдалииа се лако стресе У Гробу је владао мир У гробовоме тлу, које је изрезано у Форми човечијега тела, није било никога. Опи пажљиво иипаху. На месту где је почивала глава наиииаше убрус, којим се теме нокрива Убрус није бачен и згужван, него је био лено савијен и положен чело главе. Ниже убруса лежало је нлатио, у које је тело било повијено. И то је било све. Магдалина узе убрус и прва изађе на ноље Посматрајући ову крпу платна, она се сећала онога часа, када јој Учитељ метну руку на главу и рече: „Устаии! Греси су ти онроштепи, и ие греши више!" Тада јој је у души тако лакнуло, да јој се чињаше, да ће се тога часа випути у безконачио илавило, које се над њезином главом засводило и преливало чаром незнанога блаженства. Тајој успомеиа загаласа душу и она заједа, нритиште убрус иа очи, иаслони се на стену и ноче тихо нарицати. ЈБезиио нарицање опомену Учеиике да је време изласку и они изађоше. „Па сад?" — запита Јован узбуђено — „птта ћемо сад?" Петар ћуташе — Нем и замишљен стајао је нред Гробницом и гледао у нутра, као да ће му одговор доћи отуда. Најзад одмахну главом, као човек који неразуме више иишта, и дубоко уздахну. Магдалина убриса убрусом сузе и недишући чекаше шта ће им Нетар рећи. — Нема га! — одговори Петар н приђе плочи, на којој се нознаваху трагови изломљеиих печата. Он седе на нлочу и обгрливши своја колена наново се у Гробницу загледа. — ЈБега су, без еумње, узели по па логу Ане и КајаФе, те да обеде нас, да смо разломили Римске печате. Тако ће нам створити већу кривицу, и ми ћемо сви проћи, као пгго је прошао и овај Пра ведпик Сад им није остајало ништа друго него да се врате и јаве осталим Ученипима, шта су видели. Па тако и учинише. Али ире пе.о ли одоше, договорише се, да Маг- | далина остапе још за који часак, докле се са свим нераздани, те да припази, иеће

претураше по успоменама догађаје што их је, у Учитељевој близини, доживела. Као свежи саи, лебделе су јо.ј нред очима успомене једпа за другом Бура на мору, исцелеше бесомучпика, дизање ЈГазара из мртвих, све се то смешало и окретало око једнога Крста, па коме слуша туне ударце чекића. Она мапти очима у мрак и учини јој је као да види на земљу иоложен крст, нред њиме стоји Човек везаних руку. Сад приступише неколико тамних сенки, одрешише га, скидоше му одело, ноложише га леђима на дрвени стуб, руке му растежу на попречну греду, шире му дланове. Један, међу њима стоји са засуканим рукавом и узмахнутим чекићем; он чека докле други иамести чавао на длан оборена човека, па да чекићем нрикује живу руку у греду Тупи ударац чекића одјекну у томе часу, а за овим још један, и још један; и неколико ii, их уздигоше Крст у висину, уконаше у земљу, и опа угледа, главу обвијеиу трновним вепцем и приковано тело Оиога Који чињаше само Добро, Који спасаваше, а Кога за све то наградише ужасним мукама Распећа. Помисао на ову успомену, коју у овоме часу тако јасно гледаше, толико је узруја, и оиа обема рукама затисиу уши, да ие чује тупе ударце чекића, бризну у плач и скочи са гробове илоче,; да бега, ; да се санрије, да не чује више туне одјеке иемилосрдна чекића На једаи мах је нешто тскну. Баш кад је корачала да побегне учипи јој се као | да чу некакав шум, којп из Гробнице долази. Неодољива страва ирикова је на месту. Онај пејасан шум понови се опет, и ДАЉЕ У Д0ДАТКУ