Српски сион

С тр . 198.

тературе, која нам је приступачна.*) Навели смо толико факата да свако може самосталан суд стећи и припазити, је су ли правилни закључди, које изводимо нз тих факата и одредаба. Изређали смо различних начина епискоиског избора од апостолског времена до данас, различних нримера и сустава. Кад би све те праксе и све одредбе биле и за данашљу дркву обавезне, онда бп било правилно и поставл>ање епископа од љегова претходника и бирање од синода, и ностављање од народа, и ностављање од епископа и отменијих световњак- и именовање од владара и продавање епископија, с којим се сретамо у турској даревини. Али ми морамо гледати, које су одредбе важније и новпје. Стаће когод одмах код прво наведеног примера избора ап. Матије, приметиће ту, да је народ кандидовао двојцу, а коцком је од њих један изабран, те ће рећи: тај ирпмер је из најавторитатпвнијег нзвора из књиге Дела Апостолских. Али из текста прве главе Дела Апостолских није јасно, ко је управо поставио два кандидата, како, какав су утецај имали аиостоли. И зар би могли узети, да нису и у тој ствари послушали апостоле они верни, који кад апостоли иђаху улицама, износише боле снике из куће, да их сенка њихова осени (Д. А. 5, 15) и носише убрушчиће знојаве од тела њихова на своје болеснике, да их њима исцеле (Д. А. 19, 11). Па и да не разумемо то, да се и не осврћемо на друге примере, по којима су аиостоли сами постављали епископе, зар нема само саборна црква право авторитативно тумачити Св. Писмо? Нико га не сме друкчије тумачити, него како су га изложили у својим снисима видела цркве (19 трул. к.) и: Св. Писму имамо веровати без сваког приговора, али не како се ком учини, него као што га је протумачила и предала католичанска црква (ород р' јерусал. саб. 1672). Ако не би црква имала право одређивати пгга је историјскога *) Не би човек од науке веровао, кад би му изређали, каквих све књига немамо овде у културно проеветном средишту овостраног нашег народа. Животна је потреба ирвог реда, да сами себе упознамо, јер друкчије се не можемо опростити укорењених предрасуда и заблуда. Много нам међу осталим треба и добрих књига, да проникнемо у живот евога народа. Знањем незауздана и образовањем неприпитомљена наша зла ћуд сатире нас; ми нвчега доброг не учимо и ничега злог не заборављамо; етојимо или назадујемо. Само знање и просвета могу разбистрити нашу замућену свест, а за просвету потребна еу много обилнија средетва, него што их имамо,

15р. 13

значаја у примерима споменутнм у Св. Писму, ако не би. она имала право одређивати шта је п у ком облику обавезно за сву цркву, ако би мислио сваки па ма и најстарији ноп п највећи народњак, да и он иаа то право, онда би он стајао на становипггу са свим друкчијем, него што је иравославно, онда би он могао н. пр. на основу посл. ап. Павла Тимотију I 3, 2. тражпти да еппскопи морају бити ожењени, а на основу Дела Апост. 2, 44., где се говори о заједничком имању прве јерусалимске опћине, захтевати, да се комунизам уведе у цело хришћанско друштво А сабори номесни и васељенски растумачише то место из Дела Аи. у толиким канонима, у којима се говори о избору епископа; како, видесмо. Сви канони, који говоре о избору, одрефују, да епископи имају бирати епископа, и нема ни једнога канона, који би одређивао, да народ бнра епископа. Но и ако би се који канон силом хтео тако растумачити (н. нр. 50 карт. одре1>уј"е да се неко постави за епископа, пошто се нађе чистим пред лицем народа а 2 сард. одрећује казну за оне епископе, који на позив народа прелазе у другу епископију, те из тог онда неки изводе, да је народ у опће имао ираво бирати) последњи и то канон васељенског сабора (VII. 3.) понављајући одредбу, која се налази у 30 ап. и I. 4 јасно нормира избор еиископски. Разноврсни начини избора, којих је дотле било — јер канонично начело не могаше да сузбије старији обичај — укидају се и канонички начин овл.фује у цркви грчкој, као што видимо из сведоџаба Валсамона Теофилакта Охридског, М. Властара, Симеона Солунског, из иисма патр. цар. Матеја и новеле Исака Анђела, и одржао се до данашњег дана. По строгом праву црквеном, које је осветтано хиљадугодишњом праксом, каноничан је избор епископа ако је извршен од епископског сабора. Ако је икакав други фактор сузбио случа но тај, ако је учинпо право синода нлузорним, било државна власт, било народ, нзбор је неканоничан, и то само материјално или и формално. Решавајуће учешће народа као и владара чини избор неканоничним, и никако не стоји, да то учешће није изгубило знача законитости, ка,о што Др. Н. Милаш у свој системи тврди, и то, како доказује, с тога што је јерусалимски сабор 1672, у једној евојој одредби изрекао, да је „чувар

„СРПСКИ СИОН."