Српски сион

С тр . 200.

„СРПС КИ СИО Н."

Б р . 13.

дашњи наиг синод, као што се види из наведених примера па и онај наш митрополит Стратимировић, који има глас, великог црквеиог автократе, обзирао се на жеље народа и нозивао се на њих пред нрестолом краљевским. И док год буде вејао кроз цркву дух еванђелске љубави и солидарности, мора се и тре ба да се осврће јерархија на жеље и потребе народа. Алн не сме се освртати онда, кад зао дух нађе за се какав „сасуд избрани" и прикраде се души народној, пружа јој посластице лажне вере и сиренским гласом шаиуће јој примамљиви наук: ти си тело цркве христове, ти си извор сваке власти, твој је глас глас сина божјег, ти си глава те за то ти треба да водиш и управљаш! Народ заиста није био кадар увек да се одупре искушењу, оглушавао се речи апостолскеј, по којој несу сви аностоли ни сви пророцп ни сви учитељи. И сам онај небески човек или земаљски анђео, Павле Таршанин, који је с надчовечјим нрегоревањем и зној и сузе и крв пролио за цркву, морао је да брани апостолско своје досто анство. Није оно требало том скромном ткачу него самој цркви, коју је утврђивао на вечним основима. Не сме се освртати јерархија на жеље народне, кад се оне пишу место речима љубави и синовњег поштовања пером замоченим у жуч и отров.* Не сме се освртати, ако се народ занесе охолошћу и хоће да буде пастир место пастве.** А најмање се сме освр* Заиета се код нас тако пише нротлв јерархије као такове. Са светињама се цркве немилостиво титра, наитије Св. Духа излаже се подсмеху и т. д. Жз пера познатог нашег цинпка, који ће ући у историју мрачних величпна, разлио се отров у друга српска пера, и ми смежо својим духовнпм оцима све да кажемо н све смо пм казали. Алп та слобода псто је тако сумњиве вреДности, као и слобода деце, која својим родитељима смеју све казати. Ваиста тај тон знак је опасног моралног раскола, који латентно иочива у нашој црквп и којп би канда мање опасан бно, кад би избио на површпну. ** Те охолости је код нас нуно. Једаи наш бачкп свећеник, који до душе сам може нослужутп као згодан прнмер против свевласти свећеничке, назвао је једном јавно наше црквене скупштине вежбаоннцама за назаренске скуиштине. Жалост је, да је у доста случајева с1е 1ас^о тако. Наш свећеник улазећи. као партајски човек у опћину потоие често у партајство. У скупштини јеврлочес/го најомражени|а личногт. Њему се цо некад довикује од нредсед.1Гш;н,.. да ,ће му се одузети реч, ако хоће да .учебтеујо ј дебаги. Знамо за један случај, где је

тати јерархија на софистичко . пискарање штребера, који оном дају разлог, од кога се надају скврном прибитку, те прво доказују, да је свевласт јерархије тако рећи дбгмат и инзултуЈу онога од управљаног елемента ко се усуди у то посумњати; за тим чпне алузије на меновања епископа од стране владара; после опет облаче народњачко рухо и иалазе пријема код наших људи, који су смеса запада и истока, натријархалности и модерног духа, који бране православље, а занемарују и подривају Хришћанство, који су нрема владиним реформама клерикални а у нашем народном животу демократски зилоти; не треба да се на такове осврћу јер ће они, ако стекну наду, да ће их одонуд сунце огријати, сутра доказивати, да управо солгабирови треба да именују епископе и то ће преставити са свим научно као имиеративну консеквенцију из аналогије поступања турских паша, евидентне из историје српског народа. У тим случајевима мора јерархија безобзирно заступати стриктно нраво, ма је борба стала крвава зноја, ма терет, који јој у тој борби прети био тежак као мисирска пирамида, ма псбе|ени био рођено тело њене цркве. У том случају но примеру Немањину иред битком не сме она бројати и мерити непријатеље него сећати се богољубивом душом својом неизмерне нредседник довикнуо свећенику: ви немате овде нрава говоритн, кад вам ја као иредседнпк то забраним, Кад су тог председника због обичног криминала скинули, неке његове нристалпце разјарени дођоше свећенику, да изјаве, да ће прећи у унију. Говораше се по селу (случај нам је до свих иојединости познат) да ће се у Лугонгу поставити српекн унијатски владика (хтедоше му знати и име) те ће тако пресумтивни унпјати тога села иотпастп под власт новога есшскопа, под којпм ће све остати по старом осим што ће прпзнати папу (1р81881та уегђа). Ако наиђу назарени могу се п они користити. Председник омрзне свећеника, и држи да он треба да му суди. Како ће му онда нћи на исповест, о којој писагае Подградскн у отвореном свом иисму Милетићу за нрвог м.у вацког тамновања, да све више изилази из обпчаја а то је по њему већа штета, него да све фондове изгубимо ? У каквом одношају стојн ту &пш1 1п1;егпип1 са &гит ех1егпит-ом? Тим нереспектовањем пастирског положаја свећенпчког доћн ћемо дотле, да ће народ најпосле забранити свећениццма, да му понују, као што су учпнили охолн грађани Трста, ,шји су забранили статутарно с-вом свећенству нроповедати! Чланови јерархије више и ниже дакле да буду место руководиоци стада Христова на путу спасења најмљенн приказивачи свештеие драме!