Српски сион

Б р . 13.

„ОРПСКИ СИОН."

С тр . 203.

где је и у ком манастиру постригнуг. Синод га позива, да све увреде писмено ревокује, или ће му Сјдитп. Још ире тога 1744 (?) писаше натријарх Арсеније руском синоду за тога ХриетЈшу, да је од његова претходника — пећког патрнјарха — прпиљен и показао се врло незахвалан, јер је произвео конфузију и иодрпо аукторитет његова претходника код народа. То је истога навело, да га отпусти. Прешав овамо Арсеније наговорен од других опет га је примио, али је брзо искусио ефекат његовог турбулентног духа. Он поче бунити световне и свећени сталеж једно против другога и пптријарх бејаше принуђен оиет га отпустити. Пун осветољубља, поче против патријарха свашта измишљати и трудити се, да га код народа дискредитује, и ширио је у ту сврху разне списе по народу. Патријарх је тражио помоћн код двора, али није добио никакве резолудије, што је Хрпстина по чувењу ноказао нисма од угледнпх лица руског двора, да је рођени руски кнез, да ужива протекцију код двора и миннстарства и да му је (као што и патријарх има његовом руком једно тако написано писмо) од двора руског поверена важна мисија и допуштено крст епископски носити, а колико патријарх зна није нп свећеник. Но ма како да стоји ствар, не ће му ваљда ни Царско Величанство ни св, синод (руски) допустпти да патријарха толико срамоти. Моли синод, да му код цара (руског) изради заштиту. Народ је, као што видесмо, с вером примио тога ученог штокхолмског теолога, и ваљда је и он помогао ири еастављању одговора народнпх посланика синоду 1744, против разлога синодских на захтевање тога сабора, да у синод уђу и друга свећена лица (осим епископа) дванаест на броју. (Грдним речима удара се ту на синод и његову јурпсдикцију, и разлозима од калибра старога иопа доказује се, да су п нижи клирици од старина учествовали на синоду.) Он .је јамачно видећи да се од синода не може надати митри, рго с1ошо уверио официре иотиске милиције, који се као што видимо ни онда несу много разбирали у канонима, да синод има право само да посвзћује а не п бира епископе, те су они са сегединским поглаварима, тражили, да царица именује С. X. за епископа темишварског (исто као што и старп поп тврди, да народ има право да бира епископа, па или чини то непосредно или по-

средно нутем својих нравославних владара). Ваљда за то синод не хтеде бирати тога чудног, немирног, тамне прошлости дошљака Снмеона Христину. Или је можда стари поп мислио под онима и т. д. онога архиђакона или, како га синод на&ва, попа Димитрија Михајловића, који је 3 и 5 септембра 1751 писао митроиолиту Павлу Ненадовићу два писма, из којих се впди, да је ишао у Беч тужити се цару, што је запоставлкен и презрен. С отим се (ако је то једно и исто лице) Димитријем Михаиловићем сретамо још 1731 год. Тада је он био посланик будимских Срба на народном сабору, који је са Малешом Надаждијем требао заступатп ону инструкцију, ио које 10 тачци треба да ишту, да народ поставља еппскопе (није ли сам он унео ту тачку у инструкцију опет рго <1ото?). Одговор на питање зашто је запостављен и презрен, наћи ћемо у записнику седнице синодске држане 6. септ. 1751, у којој је решено, да се ноп Димитрије Михаиловић, бивши архиђакон, који је по сведоџби служитеља на двору приграбио новце пок. патријарха и био за то одлучен, па место да је као такав остао у ком манастиру сремском, отишао је у туђу енархију, скита се којекуда пуне две године, па је ишао и цару, да се тужи, те што остаје упоран на основу 11 антијох. канона, што је без знања митрополитова ишао цару, осућује се од синода да се лиига сана и нричешћа. Или можда мисли стари поп онога архимандрита феноменалне учености али ипак толико безумнога Павла Кенђелца, који је у грозничавој жудњи за еиископском митром заборавио и матер своју праваславну цркву и поред све ерудиције иамет изгубио. 20 маја 1816 писао је он тадашњем епискоиу темишварском једно писмо. Почиње га с оним „куцајте и отвориће вам се." Наводи да је унражњена арадска епархија, те за то коленоприклоно моли, да епископи утврде своју милост над њпм, да „сподоблен" буде архијерејског достојанства, да не одврате лица своја од њега, да не буде на норугу свету и изгубљен сасуд, да не проводи сетан невесео у уздасима старост своју. Он тражи, да поставе према његовом сагрешењу милост своју. И епискои бачки Јов. Јовановић потписао је унију, па је ипак био без мере реван у благочешћу; и Петар се три пута одрекао Христа, па ко је ипак био основ и непоколебими