Српски сион
I.
Стр. 204.
„СРП СКИ СИОН."
Бр. 13.
стуб вере; и Павле је прво гонио Хришћане, а Тома прво није веровао Хрнстову воскресењу, а иосле га је гласно ироповедао; св. Сава даде обећање под заклетвом Хонорију Ш, да ће Србију превести у крило римске цркве, ако му да дијадему краљевства или архиепископства и добио је дијадему, али је за то ипак крепко бранио правосл цркву од папиних ј нападаја (у махнитости својо.ј и дивног српског просветитеља и учитеља каља, да себе оправда!). Јуда предатељ био би ушао у царство небесно, био би иомнлован да ннје постао самоубијцом. Да ли ћо само њему покајнику врата за навек затворена остати; зар није Христос и за њега умр'о ? Само што су наше Јуде гори од предатеља, јер он се стидео и човеком остати носле срамне издаје учитеља свога, а нашим покајницима је поруга после издаје матере своје цркве (Кенђелац је јбио обећао радити на унији) не постатн епискошма. Да, Павле Кеи^елац нотписао је реверс, у ком се обвезао, да ће ако добије епископију ердељску нокушати, превести у унију влашки народ, и повучен на одговор призна у синодској седници то усмено и писмено, те буде за то одлучен од синода на седам година* и он је ииак тражно еппскопство место да је узео кострет и пепелом главу носуо и крваве сузе покајања лио. Па можда би боље био урадио синод наш, да није изабрао на наваљивање будимских Срба 1749 ни немирног Дионисија Новаковића; бар ј у синодалном записнику од 16 Сентембра 1760, у ком се наводи рескринт, по ком се синод не сме више држати без комесара, стоји на крају запис пнсан јамачно руком секретара Павла Ненадовнћа да је тај рескрипт нлод будимског енискона Дионисија, који је тужио синод. Да ли још да ређамо. Та јасно је, да је што даље све горе. Видесмо и видимо ликове, голу сиротињу умну ил моралну, како се под теретом свога шштавила иовијају и несигурно корачају кроз живот и ипак стреме на највише и најопасније литице, видимо и видесмо једантиничан карактер, који се сваки час луциферски јавља у драми наше црквене историје, која се често понавља, јер творачком духу се хоће, да у вечној својој творници пз истога теста образује сличне облике адамског колена, који * И. Руварад. Шта се покушавадо да се оснује семинарија за свећ. кандидате у Гласу Истине за г. 1887. стр. 118.
као нека центрифугална снага друштвена теже распаду, беже од средишта, уносе елементе растројства и нереда, али се Духу Светом хоће, да освећујућом својом снагом брани ред у цркви својој и сузбпја те насртљиве походнике н Симоне. Проф. М. Ј.
ПРОПОВИЈЕД у пету недјељу великог поста Нити љубе Цркву, иити маре за НзУ. Говорио у саборној цркви карловачкој прота Јован ВучковиЂ. Е/шдмко сват^ншТн влагослоки!... Па с благословом ода својега к уз помоћ Божју да наставимо, љубазни, разгледаље рачуиа напшх са Црквом. Примакли смо се свршетку. Доснјели смо до онијех противника тражбина Црквених, који Њу ие ће да виде . нити хоће да чују за тражбиие Њезине, који се сирам Ње држе тако као да је и нема. Не ће да је виде ни чују ни онда, кад она и најгласније са тражбинама својим иред њих излази Чак и тада кад би она хтјела само да им се ириближи, ставе се они као мртви. а тада је заман прилазити им. Еао да сву власт над духом својим имају не ' даду му ирогледати и онамо погледати, куд они пе ће да он гледа. Кад они рекну да замре, он замире! Но није тако. Није човјек властан пад духом (Еклес. 8, 8), али је дух човјечји везан за тијело, које жељама својим и гордошЛу својом (I Јован 2, 16) у часу ненажње (Мат. 26, 41) може заплести дух његов у начин својега тјелеспога мудровања и тако га завести на непријашељсшво спрам Бога и закона Његова (Римљ. 8. 7), који Црква Његова чува. Непријатељство то исказује се на разнолике начипе. Њеке од тих начина спомињали смо прошлих недјеља и код сваког смо видјели, да је изведен духом, који хоће да је свој, који до слободе своје ие долази кроз Сина (Јован 8, 36) и не налази је у иокорности Духу Еожјем (II Кор. 3, 17), већ је тражи у себи, а налази је у гријеху, те мјесто слободе, за којом је