Српски сион

Б р . 16

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 267.

чланак из „А1±аШоИбсће8 Уо1к&ћ1аИ"-а (Бр. 48. 1895. 29. новембра). Чланак је изашао без потниса. Но није неонравдана иретпоставка, да га је написао познати старокатолички спископ Рајнкенс. 1 Ево чланка : Одговор Цариградског грчкор- патријарха Антима и његовог сииода римскоме ттсти Лаву ХШ. Тешко је и замислити онај душевни немир „славно управљајућег" напе Лава XIII. који је морао изазвати одговор нравославног грчког натријарха Цариградског, Антима, и његовог сипода, што се појавио авгусга месеца. Помислите само! Турски султап гаји према н.ему, пани, симпатије, нуне поштовања, поклања му чак драгоцени прстен, одржава у евојој држави малене онштине, што припадају римској цркви, — олтар њезин до олтара поштоване, древне, псточне цркве, која постоји више од 1850. год., перзијскп шах му шал.е честитке; западни цареви, краљеви н принчеви својим даровима одушевљеио суделују у његовим свештеничким и епископским јубилејима; кад један моћан монарх хоћс да га носети, да му тимс искаже своје уважење, као одговор на то ирипремају га с усиљеном учтивопгћу, да не сме доћи из Квиринала, 2 — и врх тога, — иапа је и сувише 1 Умро ноћу ивмеђу 4. и 5. јаиуара ове год. Јосиф Хуберт Рајнкевс родио се 1. марта 1821. год. Стекао богословско образовање иа бонском универзитету, у Минхену добио степен доктора богословија, а септембра 1848. год. примио свештенички чин. Постаде затим ирофесором црквене историје у бреславској вишој школи, а наскоро буде изабран за ректора исте гаколе. Беше то један од најозбиљнијих и најнаученијих богослова римске цркве; евојим радом је стекао великог утедаја на западне духове. Најодлучније устаде против језујитизма, ради чега су летиле у Рим разне денунцијадије против њега, те је много патио. Две годипе пред ватикаиски еабор оде у Рим и ту се ноближе упознаде, самахинацијама, које су улотребљавали језујити, да постигну своју еврху. Тако спреман, емело и с одушевљењем устаде нротив одноеног папског догмата о неиогрешивости папској, и ту показа толико богословског знања, да га стављају упоредо с Делингером. Оптужен од језујита, би од свога спископа одлучсн у маЈу 1872. год. Августа 1873. би у Холандији иротонисан за етарокатоличког енископа и као такав је у току од 22 г. зшого урадио на покрету старокатоличком. Много је радио на богоеловско.ј литератури. Био је један од најглавнијих ииицијатора међународних старокатоличких конгрееа, а његови су радови почешће красили етранице међународног богословског журнала. Мир пспелу аеговом! (По „Црквеном Веенику" бр. 3. о. г.) 2 Мисли ее недавни Факат, када је папа захтевао да један католички владар, који је имао намеру, да посети Италију и папу, не оде ирво у Квиринал, — краљу Хумберту, — с којим је папа, као што је познато, у завади.

поносит и знаменит, да би одговорио на његову посету у својим златним кочијама: па може ли га когод за све то осуђивати, кад он држи себе за краља над краљевима, замеником Божјим на земљи н чак његовим „иредставником", као што се недавно изразила Стћа саИоИса? 1 II ево он с пуном влапгћу пише енциклике свима монарсима и народима и свима хриигћанским црквама на свету. Па зар носле свега тога да ие дирне болно душу његову, што источни натријарх Цариградски такође пише епциклике; такође се ноказује, .као кнез цркве", и ако не целога света; говори са свога ирестола, носи па грбу владарску круну с двоглавим орлом и наређује, да се заједно с н.им иотпише цео синод епископа Мале Азије, — много виђснији него што је римска колегија кардинала? Али разочарање у иитању црквеном, морало је нробудити у њему још веће огорчење. Онје имао смелост незнан.а, да се обрати па источну цркву с нозивом на „сједињење", — као да је она икад била под јурисдикцијом римског папе, јер сједињење у његовим устима значи једино покорење аисолутној црквеној свемоћи римскога епискоиа, —• једноме на целоме свету. Лав XIII, као што је познато свакоме иеторичару, који се лаћа труда, да чита његове окружне носланице, врло је слаб у знању средњевековне црквене историје, а што се тиче црквене историје првих векова и седам васеленских сабора — сасвим је дете. Када је 1870. год. покојног кардинала Гуидиа (ОшсЦ), смутило дело епископа ХеФелса (који је после из политичких узрока отпао од цркве) о Хопорију, где се истакла очигледна контрадикција историје с догматом нанске неногрешивости, Пије IX. је наивно мнслио: то пе може бити - нека само поваде из његовог архива древне документе самога Хонорија и о н.ему, и тада ће дознати истину . . . Ето тако, Пије IX. није знао, да у његовој архиви нема ниједног документа из седмог века! Једва је боље среће био и Лав XIII. кад се иозвао на грчке оце, у којих источна црква може наћи иотврде, за тако уређену црквену јерархију, каква јс она данас у Риму. У одговору баш на ту тачку и лежи сва сила енциклике натријарха Антима. Оп је читао п дела св. отаца и историју седам васеленских 1 Папски орган, што излази у 1'иму.