Српски сион

С тр . 314

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 19.

тфашшх достигша, искл^ теве Хркте. На иетој страни имамо примјер овај: /И\гри>; носицк! женк! гровл твоеги* достигша, и печати гјнукнк1л\ в и д к ш л, ие ижр ^ктш д же ицечистаги) т'клл ткоеги) р К1 д л 10 ф л, со тц1лн11л1х прТидошл г л л г о л10 цј а : кто укрл= де нли1е упоклнје И таквих примјера могли бисмо још доста навести, али је довољно н то да се потврди оно што рекосмо, а то је да партиципи номиналне деклинапије женскога рода у номинативу множине имају архаистичке облике, а то ће рећи да долаае са завршетком а , а не и као што је у Маљцева. Из свега тога ја мислим да би требао споменути троиар да гласи овако: (гк^тлВк* коскресешА пропо = к'кдк № лггелл ук^кд^ккшд господни учжи= ц у, и прлд-кднее шс8жденје Ш в е р г ш а, лпостолшл^х р л л А ф а с а гллголл^: испрокержесА с-иертк воскресе Хрјстосх Богх длрбАИ лпроки велјк> лшлостк. Као што се види ја сам на господни и у ч е н и ц к1 натиисао „облечене" да се тијем још боље означи женски род да се не мисли да су то госшоднм ученици него госиодње ученице, премда нартиципи у в'к д-к к ш а и т. д. јасно говоре да су господни у ч е н и ц К1 женскога рода. А мјесто „облеиених" могло би се наштампати и овако: гостџдни ученицк!. Тако кад је наштампан тај тропар, онда се не може друкчије разумјети него онако, како треба да се разумије. Јоваи Живанови!. Основни принцип римског католицизма. — Н. Бјељајев. (Наставак) Зависност јерархије од пане простпре се, по учењу римске дркве, на све њене функције. Као посредници између верних и Искупитеља, енископи и презвитери имају власт свештенства, т. ј. пуномоћ свршавати црквене службе и бити стројитељи тајана Божјих (1. Кор. IV. 1. Лук. XXII, 19, 1. Кор. XI, 23. Мат. ХХУШ, 19. Јов. XX, 22. 23. Јак. У, 14. Тит. I, 5. 1. Тим. V, 22. и т. д.). Али наиска система ставља вредност те иуномоћи у зависност од покорности пастира црквених аиостолском престолу у Риму, а међу богословима и канонистама ултрамонтанског правца иостоји још до данашњег дана мишљење, да тајне, свршене од

пастира, који стоје ван јерархцјске зависности од паие, остају без икакове вредности, да ван савеза с пааом нема цркве, нема пастира. нема благодатног освећења верних кроз тајне Друга иуномоћ еиископа и нрезвитера налази се у власти пастирства (Дела, XX, 28; 1. Нетр. У, 1 2.); т. ј. у обвези духовне управе и духовног е}'да над вернима. Панска система и ту пуномоћ сматра за збиљску. тек онда, када духовни настири стоје у нокорносги и за&исности од енископа Рима. Ово.ју теоретску формулу то ограничење пастирских пуномоћи јерархије у католицизму налази у иризнању папе за васељенског енискона и у снуштању свих других епискоиа на степен викара папиних. А практички се иастиреке пуномоћи римокатоличке јерархије парализују и бниају само сенка тиме, игго се папи усвајају нрава, да допушта и дозвољава екземције и диснензације, чини ревизије цркава, прима апелације на решења помесних црквенпх судова, каспра установе сабора и наредбе епископа, обавља црквене послове преко особитих комесара и легата и т. д. У каголицизму се, уоиће, признаје за нормалан такав иоредак, да папа пма нотнупу могућносг, да се, обилазећи све иосредне инстанције, меша у сгвари које му драго помесне цркве, у ствари ма које дијецезе или чак поједине парохије, те да, оетавивши на страну местну јерархијску власт, располаже црквеним стварима по своме директном разматрању. И било је епоха,, када су еиископи запада тек само носили име епископа, а када је њихова јурисдикццја у целини прелазила у руке самога напе или посебних његових нуномоћника, када је „света" инквизиција, не признајући над собом никакове власти, осим папске, свуда вршила своје ћефове, доводећи у трепет епископе и архијепископе, када су иомесне црквене власги биле баш у свима односима стегнуте од римске курцје, у којој су се усредсређинали сви конци црквене управе и суда. Најпосле зависност од Рима веже јерархију и у иравима духовног учитељства. Пастири црквени, дакако, морају нроповедати Реч Божју и ноучавати народ у истинама вере (Мар. XVI, 15. Мат. ХХУШ, 19. 20. Тит. II, 1. 1. Тим. У1, 3. 2. Тим. I, 13 и др.). Али, по својој увиђавности папа може у свако доба ударити на њих печат ћутања. У средњем веку се Рим користио тим нравом са таком слободом и у тако