Српски сион
БР. 21.
„СРПСКИ СИОН."
С тр . 347.
дочи. да је језгра ерца вашега и душе ваше добра, једра и здрава. Па вам само могу рећи, да у дотицају с људима остаиете свагда такви и да се ничим не дате одвести с тога нута и да ничему не дате, да ошури тај дивни и мирисни цвијет душе и срца вашег, то врло уважавање вјере и повјерења. Јер ко то изгуби, тај је изгубио све. Ко је изгубио вјеру и повјерење у оне, с којима живи и ко неповјерљивошћу свој.ом убија у осталог свијета вјеру и новјерење у самога себе, тај слободио нека се сели онамо, гдје не ће никог бити, с ким би морао живјети, другим ријечима, нека сели из свијета, јер живот у свијету биће му грк и чемеран. Ако си иаишао на човјека, који то име заслужује, ти ћент му заиста и вјеровати, ако си сам поштеи и ако си човјек, који такође заслужује иовјерење. Само одљуд, лукав, препредеп и нокварен човјек, једном ријечју, хуља. не вјерује оном, који вјеру заслужује. Гадна душа и покварено срце мора бити у човјека, који је кадар с неновјерењем сретати оног, који је искрепошћу, отвореношћу, праведношћу и несумњиво заевједоченим поштењем својим стекао повјерење у свијета. Тако ви држите, као што се то лијепо види у мало час наведеним примјерима из вашег живота, И ви сматрате неповјерење оправданим само онда, кад за то разлога има. Јесмо ли се сада разумјели? Је ли то тако, као што сам казао ? Са очију вам читам, да признајете. По нехотичном покрету главе ваше разумио сам, да одоб равате. А чуо сам и оно тихо „јест", што њеко шапну заборавивши да је у цркви, гдје није у реду, да се гласно одобрава. Но ја му то ираштам, а и Бог ће му опростити, јер знам да није било у злој намјери. Дакле, све је тако, као што сам рекао. Поштен човјек вјерује поштеном човјеку и човјек, који вјеру заслужује, не меће на муке човјека од заслуженог повјерења и не иште од њега којекаквих биљега, знакова и залога, чак пи онда, кад је тај и у стању дати му све то и онако, како би се од њега искало. Ко тако не држи и тако не поступа. тај је лукав и пенал.ао човјек, тај није нравичовјек.
Утврдивиш то и чврсто се држећи тога, да нођемо, браћо, сада мало даље. Исто тако, као што ви постуиате један спрам другога, поступа човјек и спрам Бога. Ко вјерује у истинитога Бога, тај вјерује и ријечи Његовој светој и истипитој. А ко се одметнуо од Бога јединога, тај не вјерцје ни ријечи Његовој, него за увјерење евоје тражи знакоее и биљеге и залоге разне, које је Бог и давао човјештву, водећи га на путу к обраћењу и спасењу. Ти знакови и биљези, којима је Бог свједочио о себи, била су чудеса, која је Он од времена до времена у човјештву творио, док му није послао и Сина Својега, да свијет к Њему приведе. По сили Својој Бог је свагда моћан, да о Себи, Својој ријечи и Својој вољи даде доказ ' човјеку, који сумња. Он је свагда кадар, да чудом засвједочи оно, што хоће. Али ко истом но добивеном доказу вјерује, тај већ и но самом вашем мишљењу ие штује и не љуби онога, од кога доказ тражи и ко истом онда вјерује, кад му се покаже знак, биљег, или залога, тај већ и но вашем суду нема новјерења у онога, од кога све то тражи ради увјерења својег. Зато ни Богу нијесу били мили они, који су прије но што ће Му вјеровати тражили, да им чудом засвједочи оно, чему треба да вјерују. Пијесу Му били мили ради тога, нтто су тијем показивали, да Га не штују и ие љубе и да немају у Њега повјерења, да су срцем својим далеко од Њега и умом својим да су се јако изопачили! У очинском старању Својем за човјека, Бог је творио чудеса, да човјека к Себи нриведе. Али што је више чудеса са стране Божје бивало, то је уједно бивао и све јаснији знак, да је човјек срцем својим и душом својом даље од Бога био. На таквог човјека Бог је морао жалити Зато и вели, да људи лукави и они, који су се од Њега одметнули знамења т. ј. чудеса ишту. Видјесте ли на што је наш разговор изишао? И сад само још једно питање да вам ставим. Да ли је добро, да ли је лијепо, да ли је Богу угодно и за вас да ли је часно, када ви као хришЛани толико за, чудесима чезнете?