Српски сион

В р . 24

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 3 91.

Сасвим се другојачије односи православии исток. За њега се тај покрет одједном одазвао као нешто сродно и он је наиме осетио у њему дубок покрет западно хришћанске свести, која изобличава неправде, што се од векова накупише, и која признаје баш она начела, од којих се уклонио запад, али на којима се несумњиво утврдио православии исток, — на начелима старог васељенског хришћанства иераздељене цркве. Ето зашто је тај покрет свуда на православном истоку нишао на тонло саучешће, као једипа светла тачка," која се разгорела на ииоверном западу, или као „квасац" истине, који је покрепуо најузвишенија очекивања. И то саучешће није слабило, него је све већма јачало у току прошле четвртиие века, и у последње време пашло је себи отвореног израза тамо, где се по самом црквено-историјском положају сачувала пајвећа осетљивоот према црквено историјској правди, и где се православни исток навикао гледати своје средипгте, — наиме, у ирвенствујућој цркви православног истока, у миру њеног врховног предстојника, васељенског иатријарха цркве цариградске, као оне цркве, којаје баш била неносредпи сведок гордог оценљења заиада. ПроФесор, издавач и уредпик „Међуиародног старокатоличког журнала" Мигио, као представник старокатолицизма, иризнао је у својој нреписци са васељенским патријархом Аитимои УГ1, да су она начела, што су изложена у „окружној посланици" васељенске цркве, као одговор на папину енциклику, уједно и начела, којих се држи старокатолицизам. На то се и са своје стране орган васељенског патријарха „Црквеиа Истипа" одазвао о писму старокатолика као таковом, које „дипте чистим и нравославним духом и које је проникнуто искреном тежњом уједињењу цркве". На крају овога члаика ћемо изнети и само писмо васељенског патријарха, у коме се такође исказује саучешће ирема старокатолицизму, које је био изразио и патријарашки орган. Такав авторитетни глас, који долази из самог цеитра нравославног истока, одјекнуо је међу старокатолицима и несумњиво их је ободрио да и даље вољно теже коначном угвр-

ђењу себе у начелима васељепског православлл. И то је баш отворено изјанл.епо од редакције „Међународног журнала" у засебном чланку, који је вредан нотиуие пажње свију, који желе, да себи разјасне оспове и назоре старокатолицизма. Разумемо овде чланак, што је изашао у априлској свесци „Међународпогжурнала" нод натписом: „ГТросте опаске о окружној посланици цариградског патријарха Антима Ј . 1 Цео чланак није ништа друго него нодробно разјашњење већ раније изложене мисли у писму проФ. Мишо васељепском натријарху, да су „опа истинито католичка иачела, што су изложена у окружној посланици патријарха, нотнуно истоветна с начелима старокатолицазма." „Ако су старокатолици", вели иисац чланка, „осетљиви према иохвали, с којом се многопоштовани патријарх благоволио одазвати о њима, особито истичући „њихову учеиост, њихову критику и њихову хришћанску свест", није то из осећаја нразие славе и самољубља, него с обзиром на важност тога, што се у очима богослова и мислилаца истока, као и запада, богословски и црквепи преображај, који свршавају католици, иризнаје за ствар вере католичке, а тако исто за ствар солидие науке и чврсте критике. И заиста, иротестујући против заблуда Рима, они су показали, да су то баш заблуде; утврђујући своје тезе, они су показали, да су баш ис/гините. Независни од сваке богословске иартије и еваке искључиве теиденције, труде се, да се у својој вери држе само цркве васељенске, једине чуварице учења Христовог, и у својој критици само иауке. Али оно, чиме се особито могу обрадовати старокатолици, јесте иаиме то, да су начела, која су они прогласили од самог иостанка свога нокрета и особито на бонским конФеренцијама 1874. и 1875. г., исто тако као и на међународним коигресима луцериском од 1892. г. и ротердамском од 1894. г., истовешна баш с оним иачелима, на која се ослања многопоштовани иатријарх цариградски за утврђење иравославља своје пркве и за опровргнуће лажних претензија ЈГава ХГП. То је особито важпо с гледишта васпоставл.ања једииства међу црквама истока и за1 1п4егп. Тћео1. Кеуие, Кг. 14, стр. 217. и д