Српски сион

С тр . 394.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 24.

непрестану химну. Па да л' се тамо уставља ум ваш 1 ? Или узимљете ли за вођу свога луч филозофије, да завирите на дно људског бића, да га носматрате, анатомујете? Ви видите идеје, осјећаје и сграсти, гдје врве и бјесне нред вама у свој њиховој величини, у сво.ј њихорој разноликосги, комиликацпји, као толико тешких и веома важнпх нроблема. Тај поглед је много љепиш, замамљивији нег што нам га даје материјална природа. Па зар се, господо, у том психолошком свијету, у проучавању тих закона, зауставља и одмара ум ваш? Ох! не, не. Овн астрономи, математичари, физичари, само су поновили глас Гетеов: „Свјетлости, свјетлости!" Према томе, како се они дизаху у више регионе знања и истраживања „бесконачно велико" њих обавијаше, „бесконачно мало" њих збуњиваше! Кад је Кристоф Колумбо, наслућујућ својим генијем друге и друге земље, увидио, да неистражено бијаше само илузија, и да неизмјерни атлант инак има своје границе, стигао је на обале новог свијета, премда се његова момчад бунила вичући: доста, доста, натраг! он је увијек впкао „нанрво, напрво" ! Напротив наш ум лута по Оцеану, који нема граница. Нико се од нас не задовољава нашим открићима. Вар није тако? Ја хоћу да познам све; да знам све. Мој дух пролијеће као муња временом и простором, те кад је прегледао небо и земљу, још није задовољан. Он још пита: „А онда, пак онда" ? 0 сиромашни уме људски, коме тежпш ти ? ЈЛта желиш ти? Осјећате ли?.. Хоће вјечно, бесконачно, апсолутно . . . хоће Бога. Господо, можда мислите да се тај ум неће зауставити тежњама својим ни код бесконачног? Кад једном стигнемо тамо, хоћемо ли остати увијек при тој манији, да тежимо све даље и даље? Не, не, то никад бити неће. Свака се лађа на плиткој рпјеци, с' уским коритом полако миче, ал кад доплови дубоком мору, весело плови брзијем лијетом; тако ће и лађа нашега духа, кад у крило бесконачног дође, сасвим нову добити снагу, и загасити давнашњу жефу за славом и срећом, — ко што са водом гаси се жеђа. Говораше св. Августин: „Наша жеља биће увијек жива; ал увијек и задовољена." А шта да кажемо о нашему срцу ? Наше је срце створено за љубав, као и

тица за њезин лијет. Сав човјек је љубав; од ње бива жпвот и живот к њој се опет враћа. Ум би за нас био кобни дар, кад не би нашем служио срцу. Стога је велпки Босије иисао: Тешко знању без љубави и које не води к љубави. У говору неба и земље љубити и љубљен бити, исто је толико колико п сретан бнти. Па можете ли си замислити срећу, која се не би на ос.јећајима срца оснивала? Кад испитујемо ово загонетно срце наше, ово огњиште, створено руком божијом; кад измјеримо дјелатност његову, онда смо ирисиљени подигнути очи к небу. Па је ли задовољено срце наше. Дајте му љубави пријатељске, братинске, очинске, материнске; дајте му љубави нрема домовини, друштву, човјечанству. . . Па је ли задовољено срце ваше? Не, не, није задовољено. То доказују сузе радоснице веома сретних људи; то доказују уздисаји, који се нехотице отимљу ономе, који се налази на врхунцу среће. Искуство доказује, да су људи уз сву срећу, моћ и богаство на земљи, врло често говорили, да се на земљи не може стећи нрава срећа. Стога је Соломон ускликнуо: „с$ета сВесткУи, сваческја с8ета." Св. Августин пјевао је о ништавости свега што је земаљско; па и сами очајници наших дана, не могу заситити срце своје уз све насладе и уживања. Наше срце не задовољује са свом том љубави и провоција се шири све даље. Шта дакле тражи срце наше? Тражи бесконачно. 0 Боже мој! ја сам мислио. да би срце било само основ чувствености, а ето налазнм у њему дубину, која се ничим не даде испунити. Ето видим неку ствар издалека, која ме п(шмамљује, зове к себи; осјећам, к'о да ме нешто вуче к њој; осјећам неку наду, да могу бити сретан. Па зар је то доста. Не. Моје срце лијета од нредмета к предмету, као што лептир лијета од цвијета до цвијета, те тражи неки предмет који би га учинио сретним, ал пнак није задовољно. Шта тражи дакле? Наше срце тражи бесконачно, • тражи Бога. И док не дођемо к њему, увијек му нешто фалп, задаје нам бриге и боли : његова жеља, његова иотреба љубави је незадовољива. Бог! Бог! Он је граница те љубави. Без сумње ово сиромашно срце, и ако се отклонпло од Бога, ипак велике црте, божан-