Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 393.

местима, и дн би, „снисходећи један другом љубављу, сачували јединство духа у свези љубави' (Еч>ес. IV, 2, 3). У тој нади ми вас очинеки бдагосиљамо и молимо се о божанственој благодати и бесконачном милосрђу за вас. 1896. г.; 15. Фебруара. -ј- Патријарх дариградски, ваш молилац у Христу Богу. (Церковнмн ВФотникђ). М. Јов. Сврха живота. ПрОПОВЈЕД ОцА АвГУСТИНА ОД МоНТЕфЕЛТРА. С талијанског провео Јован Узелац свештеник. (Свршетак) Каква ће дакле бити сврха живота? Одговара нам релиптја, и ево одговора: „Јест Бог". Да, човјечанство ступа Богу. Бог је створио човјека у изливу љубави и иосгавио га иа земљу, да се уздигне к њему. Као пгго су нижа царства створена за човјека тако је човјек створен за Бога. Сумњате ли можда? Требам лп вас питати, требам ли вам доказивати да је једина реална сврха могу1>п и у исто врнјеме нужна сврха разумног и слободног бића: Бог? Како . . . Бог?! . . Бесконачност?! . . Да Бог, Бесконачност! Потреба бесконачног, божанственог, Бога, то је што одликује природу људску. Ми тежимо, да радимо без њега, ал у јадном трку за срећом, ипак се покоравамо овом тајном инстиникту душе наше, која тежи Богу, да га огрли. Желите ли то видити. Посматрајте се сами. Ништа се у вама не уставља на ограниченом, копачном, већ све тежи бесконачном, Богу. Погледајте инстинкат живота; човјек унраво обладаи овпм инстинктом тражи, да му се овај живот не сконча; додајте му годину на годину, вијек на вијек, дајте му дуготрајност дуљу од трајања сунца, па јесте ли с тим задовољили своју императивну потребу живота? Реци ми човјече, и кад би ти био старији од старих, који ијеваху у ирозорје свијета пјесму сгворења, реци ми: би ли био задовољан ? Не. Стога и старци тако чезну за животом. Човјек, ма да је ограничен, тежи неограниченом, и не може се одати мисли о смрти, мисли о ништа. Бројнте ли му године срди се; иоставите ли му границу живота љути се. Кад впди неку границу говори: „није

ми доста." Његове жеље иду увијек даље. Свете књиге говоре о њеким , који су живили на в;екове, ал нам то није доста; ми не би хтјели умријети. „Сликам вјечноет" говораше Аиелле, њеком који га је нитао шта слика, а он сликаше на платну, које јебило истрошено од времена и о којем оста само успомена. Но прави је одговор, одговор сваке душе: ,.Хоћу вјечност." Свето иисмо говори нам о једном цару, који је нриепјео до врхунца живота, одакле нагло сађе, и већ из близа угледа врата гроба. „Ето говораше он болно, дакле сам и ја на рубу гроба? Ја нротестујем против смрти и кажем: смрти, ти ме не ћеш уграбити св.ега, П са једном ногом у гробу, ја ћу ирекорачити тмину, нрећи ћу у вјечност, јер се не могу сложити са мисли, да ћу свршити као цвијет који вене, као биљка која је иогажена, као вода, која отјече. Као временито биће нрезирем вријеме, ја једнодневни цвијет хоћу да будем бесмртан и ио земљи." Ал ми не желимо земни живот учинити вјечним. Земља нам је тако тијесна, да чезнемо изаћи из ње, као из какве тамнице. Па ко није осјетио оне досаде о којој говори Босије, кад каже: „Колико их задријема на овом прашном путу!" Исто самоубиство је средство, коме ирибјегавају они, који су несгрпљиви за другим животом, којима је сувише трновит иут овог живота, те му жељно очекују свршетак. Кад њеки човјек поднгие очи к небу, те говори Богу: ево живота мога, ја ти га дајем, тај човјек више уздише за бољим животом, чији га чари зову, да уђе у оне нредијеље. И на то нас сили срце наше, које чезне за узвишеним бесконачним Богом, Не мислите, да остале способности нашега бића за тим мање теже. Ваша интелигенција створена је аа иознавање; и да задовољите тој потр.би ослањате се на знање, чија вас тајанствена дубљина непреетано замамљује. Ум вас ваш диже у хоризонт без граница, гдје замаглица често сиоиада дух ваш. Па зар се тамо уставља ум ваш, као орао на врхунцу горе. Или можда на азурном небу, гдје свјетлост, електрицитет, магиетизам, комбинују дивотне енергије, да наставе дјело стварања. Из њедара сунца, царства вегеталног, животињског, од мора, зрака, воде, допиру ушима вашпма гласови и пјесме, које ијевају стварању