Српски сион

О тр . 408.

„(ЈРПСКИ СИОН."

и ктол|8 ме видите лнне: и паки к/иал-к, и оузри ге «иа, ики) ид8 ко ()|'ј,8. На загонетиу вијест ову, згледаху се ученици његови иитајућ се, шта то зиачи: за мало и иећете ме видити, и онет за мало видићете ме. Заиста, ми ие можемо разумјетп и зиати будућих догађаја који су само једипом Богу нозиати као садашњост. Ал ииак никаква иротусловља било иије у говору опаплоћене мудрости Христа Спаситеља. Право је казао он у очи смрти своје, још мало видићете ме, ал за мало, кад се у гроб сиуштим, ие ћете ме видити; а кад трећег дана ускрснем, онет ћете ме видити. Те су ријечи биле за њих тамне и тајне и ако су исти ните, пеоснориво истините. То се исто догађа и нама Хришћани; често нам се нроповиједају свете истине, најузвишеније тајне, тамне и непојмљиве слабости нашег ума ал што зато ? Зар ће узвишене тајпе вјере, које превазилазе кратко схваћање паше, те их пе разумијемо, постати зато мање истииите? Тајне узвишене вјере наше, о које се као о клисуре разбија вјера миогих слабих Хришћаиа, нружају нам толико доказа, који доказују истинитост тајна вјере наше. Те тајие које вјера ноставља и чине вјеру хришћанску узвишеном Њезип је објект и принцин Бог, бесконачно велики у својим светим савршенствима, својим смијеровима, својим дјелима; отуд дакле нужно елиједи, да су многе истине, које се тичу п.егове бескоиачие природе, ненојмљиве ограннченом, копачном бићу, човјеку. Који би икад дух људски, заборављајућ властито незпање и слабост, могао се сматрати кадрим. да са самом мисли мјери пеизмијериу бездпу, која се иалази између њега и Вога. Кад пиједаи поносити и охоли научењак, иије могао на длану своме измјериги свијет, како би могао имати измјерену, бесконачиу и неизмјерну величину вјечног, који је створитељ свијета? Ал ако се и не усуђујемо исиитивати неизмијерпост његова божанског бића, настојимо ипак да расуђујемо и пресуђујемо о светим његовим намјерама и смијеровима у вјери: о неким узвишеиим истинама, које је ои поставио за оспов вјере, и које надилазе разум л.удски; о неким заповиједима строгога морала тежимо, да онјењујемо постуиак његов у

дијелењу добра н зла у животу. Безумни ! и невидимо, да је Бог увијек Један, да је увијек исти и но својој нриродн и ио својим намјерама. Оп је бесконачио велик, а ми беекоиачно мали, — да можемо разумјети одиошаје праведиости његових дјела, Је ли криво сунце, што зеиица ока л.удског не може дуго гледати у њега и нодиијетн иоражавајући сјај зрака његових. Ако је око слабо, зар ће изгубити сунце штогод од битне свјетлости своје. То исто кажите о сунцу истине и правде вјечне. Краткоћа нашег умног вида, слабост нашег духа, не могу умањити истинитост оног величанствеиог скупа савршенстава, која сачињавају славу и битност божанства. Зар да ја, биједии атом земље ирема свијетовима, којч иаиуњују небеса; зар да се ја непримјетин атом, мјерим са глобусом сунца, који оевјетљује земљу, а не могу брзином мисли пратити кретање тјелеса створених од земл>е; зар да ја пратим и испитујем путеве и смијерове 1 >ожје ? Ја сам иеиримјетна тачка природе, универзе, извржен сам заблуди и обманама; често ме заводе лажне нојаве ствари; ја сам биједиа игра природних елемапата. који ме чине сад јаким сад слабим, увијен сам тамом варљивих чула; окружују ме толике тајне и у мени и ван мене, о којима ие могу судити, иа зар да се ја усуђујем исмијавати и норицати истину, само због тога што ју не разумијем ? Не познам природу зрака, кога удшпем; не нознам природу елемената, који ме састављају; пе познам законе, који са миом физички вла дају на зар да захтијевам, да нознам, одношај закона природе божје, његових светих планова? Ах! Охоли, који дижете дрску главу од блата, у коју сте збијени, питајте ипак Господа, иитајте га са гласом грома, питајте га о његовим иутевима, о његовој управи, о његовим тајиама; исиигујте, послужите се напретком знаиости позитивне и ФилозоФСке; отворите нове хоризонте, створите нова свјетила — а онда? Збуњеии, преплашени, поражени пред Та/ном , повућете се умртвљепи сами у себе, — ваша охолост сломљена, мораће признати властиту биједу, — казаћете са првим филозофом евијета: Сад разумијем, да сам само ствар, сад знам, да иингга не знам.