Српски сион

"СРПСКИ СИОН."

Б р . 29.

С тр . 470.

народно-дрквеним добрима, у ком је својству све до децембра 1895. остао. Г. 1894. благоизволео га је св. шми/тјарх Георгије произвести за архимандрита Крушедолског, а прошле године дедембра ме седа послати га за Свога мандатара удовој епархији вршачкој, дочим га је Његово Величанство благоизволело, нревишљом одлуком својом, издаиом 18. марта о. г. у Вечу, именовати мандатаром исте епархије. Св. архијерејски Синод благоизволео га је изабрати за еиископа вршачкој диједези у седниди својој од 18. маја 1896, а ГВегово Величанство је тај избор благоизволело најмилостивије одобрити превишњом одлуком својом изданом у Будимпешти 14. јуна о. г. У данашњи дан, у дап носвећења преосвештеног господииа Гаврила ЗмејановиЛаза еиископа вршачког, нодижемо молитву Господу: у посвећеном, нреосвештеном епископу Гаврилу , добила, дао Вог, паша црква ревна Архипастира, а вршачка енархија доброга духовпога ода!

Две три о Старокатолицизму и његову одношају ка Правоелављу. Старокатолички покрет је нагаао живог одобравања код свих православних цркава, јер су његова верска начела иота, која и правоолавие цр1;ве, као што је то поново признала васељенска иатријаршија у евоме органу „Црквеној Истини". 1 Тим је необичнпја по.јава, што је у другом центру грчкога света, наиме у Атини, могла понићи жестока полемика против Отарокатолицизма. Ту полемику започео је ирошле годпне цознати грчки богослов 3. Росис на страницама „Свегатеиог Савеза", 2 органа Атинског митрополита Германа (сада покојног), и унео је много забуне и сумње међу грчким богословима у нитању о Отарокатолицизму. Но у новије доба као да превлађује противна страика, која симпатигае са старокатоличким нокретом, а у којој се налазе највиђенији грчки богослови. Особито је значајан у томе погледу чланак, који је написао сам во^а те сгранке, проф. Диомид-Кириак, и тај његов чланак, штампан у ж)рналу „Анапласис", органу ду1 Внд. „'Е-лхХга. 'АХтјЗ-вса" бр. 6. 2 'Ггрод 2от8еа|Ј,о$.

ховно просветног другатва истог имена, учинио је тако силан утисаку Грчкој, па и ван њених граница, да нотпуно заслужује, да му се <адржина нодробно изнесе. И то тим. вигас, што се у њему с једне стране подробно излажу п подвргавају критици главни оепови противнпка Старокатолицизма, а с друге г-е стране излажу и назори ученог професора, тако, да тај чланак може. најбоље показати, како савремена грчка црквено-историјска наука у лицу својих бољих нредставника гледа на Старокатолицизам. У томе значајном чланку учени нрофесор из ночетка чини оићи поглед на Старокатолицнзам. тумачећи његов значај но православну цркву, и с тога тај део износимо овде у целинп. „Појава Старокатолика 1870 год., вели Диомид-Кириак, иснунила је радошћу све ревнитеље нанретка истинитог Хригаћанства ио читавој Јевропи. Старокатолицизам ,|е нротест иротив самовласти напства, које је на, Ватиканском сабору 1870 год. прогласивши папу непогрегаивим, достигло границу својих прекомерних иретензија, вигае сво.је манифастације, скоро обоготворења. Тај папски деснотизам, који потпомажу језујити и део иотиунце заосталих ретроградних католика, тако званих ултрамонтанаца, ирети миру занадне Јевропе. 0 тога се сви ревнигељи истинитог и чистог првобитног Хришћанства, које се не слаже са тима властољубивпм замислима римског првосвегатеника, обрадовали томе, гато се међу католицима Немачке, Швајцарске, Холандије и Француске нашло просвећених људи, који одбацише непогрелгавост напину и његову свевласт у оиће и који су се трудили да иоврате римску нркву у оно стање, у ком се она налазила до раздељења — до IX или X века. Доиста су Старокатолици, имајући на челу најученије богослове, какови су: Делингер, Фридрих, Рајнкенс, Хубер, Михаелис, Мигао, Јакинт и други, на својим зборовима у Минхену 1871 год., у Келну 1872 год., у Консганцу 1873 год., Фрајбургу 1874 год , у Бреслави 1876 год., у Бадену 1880 год. не само одбацили новије догмате иапског католицизма као неногрегаивост, неиорочно зачеће, индутгенције, одузимање од световњака свегатене чагае у светом причешћу, обавезност латинског језика у богослужењу и принудну безбрачност свештенства, а неки од њих су избацили и бНодие из символа вере, него су директно изјавили, да се они враћају