Српски сион

В р . 30.

„СРПСКИ

сион. и

Стр. 489.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. Г о в о р који је Преосвебени г. Епиокоп Гаврило Змејанови& говорио у Карловачкој саборној цркви, приликом посве&ен.а свога за епископа Бршачког дана 14. (23.) јула 1896. Кад ме је Бог створио, одредио ме је на ово место, и ево се сад извршило оно, што је у промислу Божјем лежало, пре него што су времена ностала; јер ако и јесам саздан тајно п откан у дубини земаљској, ни једна се кост моја није сакрила од Бога мог; заметак мој видеше очи Његове, и у књизи је РБеговој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ии једнога. Благословен да је Бог, који излива благодат своју на смирене и верне своје, који м'е опасује силом, и који је положио на главу моју венац од драгог камеља, и па висине ме ноставио. Благословен Бог, који ми даје штит спасења свога. Десница ЕБегова држи ме и милост Његова чини ме великим; који шири корак мој, а да се непотичу ноге моје. Благословен да је Бог, који ме је обукао у ризу спаеења и оденуо ме одеждом весеља, који ме је увенчао као жениха и украсио ме као невесту. У промислу Божјем лежало је, да будем епископ, а- ова Свевишња воља открила се кроз свети архијерејски синод. Хвала Башој Светости, хвала светим оцима, на толикој архијерејској милости, са којом сте снисходили моме недостојинству и мене епископског сана достојиим прогласили; да је благословено носредовање Баше између мене бедног роба и небеског Дара, коме буди слава и држава. Хвала земном цару и апостолском краљу, најсветлијем Госнодару Францу Јосифу Првом , који ме је милостиво потврдио за иравославног епископа у пространој држави Његовој; хвала високој влади угарској, која је посредовала између мене смерног поданика и витешког мог Бладаоца, којега се име у слави ироносило са колена на колено. Хвала учитељима мојима и наставни-

цима, који су мудро ч савесно јачали ум мој и учили дух мој иолету. Хвала мојим пријатељима и добротворима и свима, који деле самном данашњу радост моју, а да је просто п онима, који ме ненавиде, да им је нросто од мене и од Оца нашег небесног, који ће и мени моје грехе и преступе опростити. Благодарио се сећам сени мога доброга оца и моје миле мајке, благодарио се сећам њихових мука и патња, њихових поука и савета, док су ме на млађаним ногама водили, и на добре путе изводили. На гробовима њиховим пролићу сузу благодарности, не би ли се кости њихове зарадовале и душа њихова умирила. Хвала Теби, свети Патријарше и Митрополите мој, хвала вама преосвећена браћо, — који сте дапас пуни љубави положили свете ваше руке на грешну моју главу и усрдним молитвама вашим призвали Духа, Светога, да нросветли ум мој и разчисти разум мој, да претопи срце моје и угробу моју, да учини од мене достојан сасуд Госнода мога. Целивам свете руке ваше и хвалим доброту вашу. Уручила ми је ево Светост Ваша жезл правленија и с' тиме је пренела на мене све власти, али и све дужности еписконске; ирогласила ме је Ваша Светост за члана архијерејског синода и за архипастира бого спасајеме епархије Вршачке. Заклетва она, коју мало час на овом светом месту, пред лицем праведнога и великога Бога, страшнога и иеумитнога судије, коју нред лицем цркве и народа, чисто и јасно изговорих и у руке Ваше Светости положих, остаће ми на уму до краја мог века и подсећаће ме при легању и устајању, да будем вгран. одан и послушан син Ваше Светости. Као најмлађи члан светог синода љубићу усрдпо и штоваћу искрено моју старију браћу, чуваћу се и клоиићу се, као смртног греха, да по самовољи дадем новода буд каквој раснри и размирици, која би штетила, било добро цркве и народа, било међусобну љубав и добар споразум. Ево сам метиуо и ја моју руку на крму брода цркве и народа, којим Ти, свети оче. заједнички управљаш; стунио сам у савет, коме си Ти на челу и који већа,