Српски сион

С тр . 490.

„СР1КЈКИ

СИОН."

Б р . 30.

куд и како да се брод управи, а да га узбуркане страети људске природе не баце на голи несак малаксале вере, или да га неразбију о пусти камен безверија. Послужићу свагда у савету ио мери снаге моје, а по најбољој вол.и; ништа пећу прећутати, пити ћу затајати мисли моје; и док сам жив нећу скинути руке моје са кормила, али Ти, свети оче, имаш последљу, и како ти речеш онако нека буде; који нраван ти означиш, онамо ћу крму да навијам, јер Ти јеси и мораш бити мудрији, Твој глас мора одлучити, не ради преимућства, него ради јединства, ради слоге, ради снаге и спасеља и ради славе Православља. А шта да речем о дужностима мојима као архипастир поверене ми духовне настве? Велике су и страшне те дужности, велика је и страпнта одговорпост, коју овим часом па себе нримам. Бити врховни стројитељ светих тајана, а немоћи докучити, како су ми кости порасле, кад лежах у утроби матере моје; бити први учите.љ вере и науке Христове, код лутајућег ума и новодљивог разума; бити управитељ, надзорник и први судија у цркви и школи, код крајне оскудости у нроницању; бити животом и радом образац стаду своме, образац вере, кротости, љубави и сваке чистоте душевпе и телеспе, бити учитељ уздржања, а осећати слабости телесне и немоћи душевне, осећати кључ крви и нагоне плоти, осећати срце где у грудима бије, а с' пол>а сласти тражи; бити — ал' ко ће све да напомене, што епископ има своме стаду бити, јер ко да наброји све потребе душевног и телесног човека. који се иредаје моме старању! На догледу свега тога застрепила би душа моја и малаксао би лух мој, одма на нрвом кораку, да ми није тврда вера у Бога и Господа мога, који ће ми дати иростора у тескоби, којега ће благодат немоћ и слабост моју оснажити, а оскудност нопунити. Јер је Госиод настир мој, ништа ми неће недостајати. На зелеиој паши насе ме, води ме на тиху воду; душу моју опоравља, води ме стазама праведним. По милости Својој неће се ономенути грехова и нреступа младости моје, опраће ме од безакоња мога, иокропиће ме осоном и очистићу се, умиће ме и бићу бељи од

снега. Учиниће ми чисто срце и дух нрав поновиће у мени, иоказаће ми нутове Своје, научиће ме вољи Својој, јавиће ми мудрост Своју и Његов владалачки дух крепиће ме; отвориће уста моја и ова ће казивати хвалу Његову, учиће пароде познати, л.убити и бојати се Бога свога, казиваће истину, говориће правду. Да је Благословен Господ и Бог, који ме је на архијерејску службу нозвао и који ће ми у овој уздање и помоћ моја бити ! Као што ће ми тврда вера у Бога помоћи у дужностима мојима према мојој духовној пастви, тако ће ме страх Божији руководити у дужиостима мојим ирема моме апостолском краљу и ирема милој ми отаџбини краљевини Угарској. Веран Богу. веран краљу, веран отаџбини, учићу моје духовно стадо, да за свог краља и своју отаџбииу стоји и пада; учићу верне, да се покоравају својим властима, јер је свака власт од Бога, да се повинују земаљским законима, да као светињу чувају земаљски устав. Учићу их сношљивости, миру, љубави и слози са сваким народом свете круне Стеванове, које вере он био, и којим језиком он говорио. И у овој задаћи номоћи ће ми Бог, јер ја учим само оно, што је Њему угодно и што Он хоће; учим братској љубави и слози на креиост и снагу наше отаџбиие, а у славу Онаг, који је Отац свију народа и кога сваки језик, свака уста треба да величају. Говорио сам о епискоиским дужностима у опште, а најслађу оставио сам за последак. Та ја сам епископ овостране срнске православне цркве, ја сам српски владика и иаства ми је моја тим милија, што је то српски народ! Па зар и ту о дужностима да говорим? Је ли ко чуо, да је неко себи око исконао, да је своје срце исчунао, да је себи живо угљевље на главу просуо? Тако неће нико чути, да ја ие љубим српски парод као зеницу ока мога, нити ће ко икада оназити, да сам нашао већу радост, већу сладост и већу славу, него што је добро и иапредак српског народа и слава имена његовог и ако срце моје за другим кренуло буде, остало ми пусто. Тако и мепе Господ изневерио, као што би ја неверан мом пароду био, и са-