Српски сион

Б р. 30.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 491.

вест ме пекла дању и ноћу жешће од живог угљена. Ја љубим сриски парод више мог живота, па баш зато, што га тако љубим, нећу га мазити, нећу му тепати, нећу га бајкама успављивати, маштама обмањивати, нити ћу га забављати луткама и шареним крнама; јер је размаженост сигургта пронаст, а играчка је за детиње доба. Учићу Србина љубити више свега своју свету ирадедовску веру, своју православну пркву, која као највеће благо треба да је у дубини срда закопано, а не да се изн.есе на пазар и пиљарство, не да послужи као средство у ироФагшм диљевима. Учићу Србина слушати глас пастира свога и новиновати се старешинама својим и неодметати се од опих, који носе знамење посланства Божјег; учићу га, да чува народност своју, језик и обичаје своје као највећу светињу, учићу га тврдој вери и поштеној ]>ечи, учићу га пристојном говору и учтивом понашању, учићу га гинути за свој образ и своје ноштење, учићу га гостољубљу и милосрђу, учићу га —- да буде прави Србии да буде јунак. Учићу га, чуваћу га, браиићу га, иоложићу душу и живот за њега, али тешко и мени и њему, ако се између нас увуче сумња, опадање и потвора, тешко иароду српском, ако се одметне од цркве своје и свога свенггенства, тешко њему, ако оглуну уши његове према пастиру своме, ако му постане друго писмо милије од Светога Писма, ако затражи у другој речи више истине, него у речи Божјој ! Ја осећам све дужиосТи, које ево овога часа са енископским саном преузех, које делом изказах; али ми дух нетражи иити иште нрема дужиостима права, према раду награду. Роб нема права, а ја сам роб Господа мога, јер по примеру врховног пастиреначалника и владике Христа, не идем да мени служе, него да ја свима иослужим, и да, по речима великога Апостола, будем свима све, да све за царство Божје придобијем. А за награду шта да речем? Та је у милости Божјој Благослови ме свети оче, благослови твог иајмлађега сина, да ми буде успешан рад у винограду Господњем, и да се у

делима мојима прослави име Господа Исуса Христа, сад и вавек. Амин!

Две три о Старокатолицизму и његову одношају ка Правоелављу. (Наетавак) Таков је наиме значај Старокатолицизма, такова је наиме његова мисија у хришћаиском свету. У тим речима је одједном показан сав значај тога богословског покрета на заиаду. Ето зашто су Старокатолици свугде испунили надом срца свију ревнитеља истинитог и чистог Хришћанства, ето зашто је у источној цркви од једног краја до другог, од Петрограда до Каира, од Атине до Цариграда и Јерусалима, свугде, где само живе православни народи, с радошћу била дочекана вест, да је део католика, најумнији и најсвеснији — устао против узрока ових зала у цркви, против папства, н да се труди да врати западне народе хришћанству црвих векова, учењу старе нераздељене цркве седам васељенских сабора, на којима и ночива Православље. Сви су ирослављали имена тих људи и нема тога, макар и мало нисменог православног, који није чуо за име Делингера, главе Старокатолика, и не би се заносио његовим делом и пожелео му успеха. У погледу тако важног, у богословском и црквено-историјском смислу, значаја Старокатолицизма тим чЈ-дноватији и жалоснији иост. је факат, да се у Грчкој, — у тој наиме земљи, која би ио самом свом историјском положају морала са особитим жаром излазити на сусрет свакој симпатији према Православљу од стране неправославног запада и која је у лицу својих цредставника непрестано уживала највеће симпатије од стране Старокатолика — подигао такав крсташки поход против Старокатолицизма, као појаве опасне за Православље, јер као да је једина сврха Старокатолика, да увуку и источну цркву у оно протестантско мудровање, које чини суштину читавог нокрета. На жалосг је та.ј крсташки поход, кога започеше два учена богослова — Росис и Месохорас, — повукао за собом и св. синод, а нреко њега утецдо и на јавно мнење у земљи, а међутим он је не само неправедан, него и крајње штетан у свима одношајима. Рат Атинских богослова, иротив Старокатолицизма вели Диомид-Кириак, нре свега је са-