Српски сион

Бр. 30

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 493

ста,рих отада? А с обзиром на то, што се ЈГуцериски конгрес бјквално нозива на те установе и говори, да је други тезис установљен сагласно с њима, како се онда могу разумети нод појединим дрквама западне и протестантске, и уопће оне дркве, које су отступиле од вере старе нераздељене дркве и од учења старих отада, и како се могу рачунати и њихова сведочанства као такова, која састављају онћи црквени догмат? Зар те цркве стоје на основи црквеног учења првих векова? Није ли отуда јасно, да је нод „појединим црквама" Луцерски конгрес разумео поједине цркве истока и запада, које мисле православно и које почивају на ста,ром нредању, н-аиме цркве патријаршије Дариградске, Александријске, Антијохијске и Јерусалимске, цркву кипарску, грчку, руску, румунску, српску и друге, и на заиаду старокатоличке цркве Немачке, Швајцарске, Холандије и Француске, које мислв, да се ослањају на баш исте основе старе васељенске цркве, као што су то и отворено изјавиле не једаннут? Да су Отарокатолици одмах из ночетка сгавпли у основ своје вере учење нрвих векова до раздељења цркве, то је познато свима, ко је само нратио старокатолички покрет. Већ је Делингер на Бонској конференцији 1874. год. пзјавио, да; „ми тражимо сједињење на основу учења старе нераздељене цркве првих осам векова до Јована Дамаскина и његовог исповедања", 1 а то су примили тамо присутни православни, као Грк Анастасиадис, изјавивши, да је „иризнање седам васељенских сабора и изучава-ње Јована Дамаскина све што можемо желети ми православни" (Љ. 12.), а тако исто н руски богослови, Ј. Л. Јанишев, казавши: „Одиста ми не можемо ничега више желети. него иризнање грчких отаца до Дамаскина за критерије" (Љ.), и И. Т. Осињин (Љ. 7.) Исто то у суштини примају у свима својим делима, у свима својим чланцима и установама и старокатолички богослови, када је ноникло то нитање. Мишо н. ир. говори у „Међународном богословском журналу", најглавннјем старокатоличком органу, који пзлази у Берну и који је врло добро уређен: „разумемо сједињење на основу васељенског символа старе цркве и учења црквених отаца нрвих векова" (вид. св. VIII. 734), нли још: „за критеријум признајемо васељенске саборе, а у такове убрајамо 1 Вепсћ4 уоп Кеибсћ, Мипсћеп 1875. Ј. 11 —12; 28, 29.

само нрвих седам сабора. Критеријум истине мора бити оно, у што су веровали свуда, свагда и сви. За избор учења мора се признавати св. Писмо, дела отаца и васељенски сабори". Па какових још ми изјава хоћемо од Старокатолика, да признаду, да се они ослањају на учење старе цркве васељенских сабора, као што и ми сами? Зар се православни богослови могу изразити боље и јасније о том, него што се изражују Делингер и Мишо? Треба упамтити, да је Мишо био и писац другог тезиса Луцернског конгреса. Може ли се најпосле тај други тезис, који припада лицу, које је нанисало горенаведену најправославнију поставку, разумети у нротивном нротестантском духу, као што су га нротумачили Атински богослови? Зар је могуће сматрати као протестантски тај други тезис Луцернског конгреса, у коме се прима оно, нгго је казао најправославнији Викентије, и то коме се нредање одређује онако, као што се оно обпчно одрз^ује у свима догматикама источне н западне цркве, у коме се сва вера оснпва на нредању, које као што је познато, одбацују нротестанти, и у коме се не говори ниједне речи о св. Писму, које је, по мишљењу протестаната, као што је свима познато, једини извор хришћанске вере ? Други тезис старокатоличког конгреса толико Је далеко од протестантизма, колико је небо од земље. — Предање — ТгасШш, ХЈећегНеЉпш^ јесте баш оно, што протестанти нпкако не примају, јер је једна од две главне ноставке нротестантизма, „рппиршш Гогта1е", та, да је св. Писмо једини извор вере. На који су начин богослови, од којих је један веома иознати професор догматичког богословља, а други толико времена .предаје Закон Божји, могли тако иогрешно протумачити тај старокатолички тезис, — заиста се не да, иротумачити. Та ствар је сасвим јасна и није окружена никаком тамом. Старокатолици су нај јаснпје изјавили у Луцерну, у чему су с њима сагласни сви иравославни, да је црквено учење оно, у што верују уопће и у што су веровале свуда н све поједине нравославне цркве, или друкчије — све оно, што потврђује црквено предање и што се свагда потврђивало у свој цркви. Зар је могуће, да су баш у томе учени богослови нашли нротестантизам ? (Наставиће се.)