Српски сион

С тр . 528.

„СРПСКИ СИОН."

В р . 32.

на длану десне руке и с велпким немиром стаде разгдедати један од њих, на ксме му се испрва учини, да је мало избрисан царски лик. „То је покојни Авгусг, Ђесар," рече. „Мени се боље свиде друпт, новији с Тиверијем . . . А свештениди су одржали обећање ! То је лепо." Тури кесицу за појас свога хитона и упутп се у Јерусалим. Осећао је некакову лакоћу, сматрао је себе срећним. Стаде, да би се умирио, доводити у памет лукаве уговоре Кајафине, онога вечера, када је била закључена злочиначка трговина. 'Га он је издао ГГророка, Који је нроповедао уништење Закона и презирао Мојсија, самозваног цара израјиљског, лажног Месију, Који је истеривао трговце из притвора Соломонових и затварао богаташима врата у царсгво небесно! И он је, смирени Искаријот, дивота одмаздио за Бога, за Давида, и за Рим. И онога дана, када сунце обасја смрт Исусову, истинити народ Божји, левити, учитељи, књижевници, фарисеји и свп пријатељи Ћесареви, и Пилат, његов охол намесник, прославиће га, као онога, који је свришо врло велико дело. „Име моје, мислио је, живеће тако исто дуго, као и име Јаковљево, Данилово, Илијино!" * * * И Јуда ступи у мукли и мрачни град и домишљајући се, да, баш у то време мора да Кајафа исиитује Исуса, унути се ка дворцу првосвештеничком. Из далека је видео осветљене прозоре; на терасама, дуж ходника, мицале се тамо амо сенке; у дворишту, што је пред предсобљем, дизао се црвен пламен Улица пуста. Поче петао певати. „Скоро ће зора," рече Јуда. Заустави се на кућевном прагу. На сред дворишта пуцкарао је велик огањ. Један од дванаесторице, Петар, седео је на клупици и грејао руке, разговарајући с младом слушкињом. Петар је изгледао и љутит, и врло несрећан. Говорио је гласно и рече слушкињи: „Истину ти кажем, ја не познајем тога Човека." Петао заиева по други пут. Слушкиња, се уклони. Петар се задубио у мисли и пусти на вољу тужним осећајима; није чуо, када, се Јуда приближио огњу. Из просторије Кајафине чуо се час потмули шум, који је прекидан дупш

часовима ћутања, час крик надутог и бесног гласа, час звуци тихог и смиреног говора, са кога је дрхтао галилејски рибар и, као дете, нлакао код ватре, мислећи да је сам. Тада петао .запева ио трећи пут. Петар се стресе, испусти крик ужаса, подиже главу и устаде. И оба апостола, један отступник други богоубијца, погледаше један другоме у лице. Али чело Петрово изгледаше тако грозно, он се тако одлучно лати мача, да Јуда задрхта целим телом од страха, устукну назад и дође до самих врата дворца великог првосвештеника. Петар остаде сам, п горке сузе кајања просуше му се из очију. Јуда је дуго блудио око храма, чија се врата отварала тек са изласком сунца. Хтео је да одмах у снољашњпм прптворима свештеног здаља изабере себи место где би могао удееити мењачницу, као продавач злата. Свештеници ће му дати, дакако, згодно место, и наскоро ће красне монете Јегипта, Грчке, Италије и Азије потоком нагрнути у његове шаке. Тада ће се подсмехнути свима тима гладним скиталицама, љубитељима покајањп и сиромаштва, бившим својим друговима 110 сиротињи, ученицима Човека, који сада мора умрети. Већ неколико левита, под надзором једнога равина, почеше отварати решетке на храму. Јуда се уиути једноме са ноузданим кораком човека, који се враћа кући, с веселим осмехом и с обичним учтивим махањем руке Алн свештеник набра обрве, пружи руку и затвори пут: „Стој п одлази. Закон забрањује сваком нечистом, да ступи нод свете притворе. Одлази. Теби су ноћас дали цену крви, тридесет сребрника: твој је труд плаћен. Или хоћеш, да те изагнам одовуд, као прељубочинца, идолопоклоника или убијцу?" & * * Јуда се удаљи из храма. Сад пође у преторију Пилатову Римљани ће поступати с њиме, разуме се, боље него свештеници, мислио је браниће га чак од злобе свештеника. А што се тиче тих фанатика равина, он их нросто жали. Он зна да је колено Левијино свагда, обожавало златно теле, као и у време Мојсијево. Када они увиде, како ће Искаријот, нод заштитом игемоновом и наклоношћу Ћесаревом,