Српски сион

Стр. 532

„СРПОКИ

СИОН."

Б р . 32.

онда је спотичући се на сваком кораку, лутао по нустињи. Ни о чему није више мислио, ни на што се иије надао, и желео је да сретне само сатану, палог арханђела, на да га макар умили својим неизмернпм бедама. Подаље су две палме шириле своје танке гране над окрајцима забаченог у иољу студенда. То беше кладенац Јаковљев ; чија је свештена вода била освећена речима Исусовим. А Јуда није имао снаге, да се ослободи те велике успомене. 0 муком се пусти на крај од кладенца и ношто за ланчић не беше нривезан никакав суд, нагну своје усијано лице над отвором, да га запљусне хладноћа водина. * Између две палме, као лака сенка промаче млада девојка, у белом оделу и иод белпм покривачем, држећи голом руком на десном рамену глинен крчаг. Јуда подиже своје црвено чело и слабим гласом прошанута: „Жедан сам!" Млада девојка задрхта, као да је стајала пред њоме грабљива звер. „Жедан сам!" понови још једном. „И иророк, кога си издао," одговори она, „ието је тако кликнуо на крсту: „Жедан сам", и Римљани му дадоше на копље сунђер, замочен у жуч. Она сиусти крчаг у студенац и извуче га пун чисте воде, чије се капље у паду блистале као драго камење. Јуда је ћутао. Изглед тога детета доводио га је до дрхтања. Сегну својим сухим уснама за свежом водом. Жала девојка, на чнјем се лицу одбијао тужан осећај, нагну се к њему. „У име љубави према Исусу, рече, узми и пиј." Тада у мрачну Душу Јудину као да се изли вал светлости. Брзим иогледом измери сву срамоту своју и сву дубину свога пада, и његова савест би згођена самртним ударом. Кротост младе девојке раскри пред њим тајну, којој никада није веровао, и горак осећај да је Божанство увредио, испуни срце његово. „Па ко је дакле твј Распети, рече, који је руком детињом излио на главу моју балзам милосрђа ? 0, сада ја осећам, сада знам, да сам издао крв невину!"И он брзо потрча храму, баци на иод од

дворишта сребрнике, који су му пекли руке, и онет се, њихајући се као немоћан мученик и нраћен подсмесима левита, новрати кладенну Јаковљевом. Дуго је седео на рубу од кладенца. И једна и иста мисао га је ненрестано гонила, али он у њој није налазио утехе, него му је наиротив стварала бесконачну муку. Наспрам њега, на узвишењу, стајала је суха смоква, и прича Господња се тужно пробуди у његовој памети. Одједном отрча дрвету, збаци на земљу своју црвену кабаницу, распусти везице свога турбана и обеси се на најдебљој грани ненлодне смокве. Кабаница, што је лежала иод ногама аиостоловим изгледала .је као шпрока крвава пега. Шакал је легао на њу и нроспавао до зоре, а с првим зориним зраком, огроман орао с раширеним крилима, висеко-високо на небу, кружио је над трупом, који се њихао на дрвету. С руског нревео Мипивоје.

Оеновни принцип римског католицизма. — Н. Бјељајев. (Наставак) На претпоставци, да човек може стварати заслуге иреко дужности, оснива се индулгенцпјона практика римске цркве. Преобилна за довољења (орега зире1то§'а11ош8) не нроиадају узалуд и Господ пх не предаје забораву. Заједно са искупним заслугама Сина Божјег чине та задовољења такову ризницу (Шенаигиб теп1огит), која никада не може бити исцрпена п која је остављена цркви на располагање за спасоносну употребу верних. Црква наиме имаде ираво да попуњује преобилним задовољењима светих недостатак задовољења у оних иокајника грешника, који су везани дугом сатисфакције пред Богом. Тај акат црквеног милосрђа, назван индулгенцијом, састојн се у томе, да се посредством усвајања грешнику покајнику иреобилних задовољења светих разрешује потпунце илп делимично оно, што остаје неразрешено у тајни покајања, т. ј. роепае 1етрога1е«. И пошто се с индулгенцпјоним разрешењем сједињује ономе, који га прима, усвајање преобилних задовољења светих, то се и на индулгенцију мора такође гледати ко на своје врсте средство задовољења. Ко се користи ин*