Српски сион

С тр . 546 „ОРПСКИ

власт на кодку, ако не знају за други извор своје сиде, осим страха угњетених, и ако не умеју да ударају у друге жице човечјег срда. Та власт, к!)ја уме само карати, а не уме миловати, никада не може бити уверена у своју чврстину. Стога је било у интересима папства, да нокаже свету, да се у његовим рукама налазе и средства милосрђа. И у том им .јз оиет номогла теорија сатисфакције. Папе се с нова обратише истој власти: везати и дрегаити, из које је било изведено и право јерархије, да казни грехе, и нафоше, да је из те власти могуће начинити какову згодну употребу. Је ли н. пр. требало иапи, да цар или краљ осеги његову силу, он удара на њега анатему или интердикат, у име оне пуномоћи, да му је дана власт везивати. Када анатеме и интердикти не нроизведоше жељеног дејства, тада се папа позивао на власт решавати н разрешавао је поданике од заклетве. А отуда, из власти везати и дрепгати, напе изводе право тако званих диспензација т. ј. право обустављати дејство црквених каноничких установа за посебне лпчности, јер ко добије папску дисиензацију.за тога и није писан закон. С том се влашћу сједињује и као нека пуномоћ располагања туђом својином, т. ј. одузети од законитог поседника и ирисвојити себи или дати неком другом. А у теорији сатисфакције формула везати и дрешити добила је још нови смисао. Ако везати значи корити грехе, онда дрешити садржи у себи пуномоћ опраштати грехе без казне, без укора, другим речима давати индулгенције. На тај начин су напе сткцале могућност да утечу на народ и да га држе у покорности не само страхом, него и милостима. Али при том је значајно, да, ансолутизам папски остаје не само неприкосновен, него чак налази у учењу о индулгенцијама нову потпору и ново проширење. Учење го утврђује папама право помиловати; али уједно с тим даје на знање, да то право не треба разумети у смислу позитивне обавезе за папу, да, напротив практична примена тога права потпунце зависи од воље и увиђавности самога иаие. Папа уопће може давати индулгепције у свако време, али он их даје само онда, кад му је то угодно. При индулгенцијама се дефицит наших заслуга покрива обично сувишцима задовољења светих. Али чинити зајмове из духовне ризнице и раздавати преобилна задовољења светих међу верне,

СИОЈгК В р. 31

за то нема нико пуномоћи, огим епископа Рима. Остаје још Шо^ие. Треба узети да се првобитно напска идеја и Шшдие развијалн п ако иаралелно, али ван узајамне зависности. У историјн развића тих доктрина бивало је чак момената, када су се .епискоип Рима исказпвали против ДНо^ие. Али међу њима се могла установити логичка свеза после, када се сједне стране папе помирише с нронађеним на западу учењем о исхођењу Св. Духа и с донуном васељенског символа ставком, која је изражавала то учење, а с цруге стране када се запад помирио са својом нокорношћу папству. Да се ухвати та свеза п призна само могућност унутарњег саодношаја између напске идеје и вИодие, мора се узети у обзир, да су, бранећи свој догмат, богословн католицизма налазили основ за њега, мећу осталим, и у речима Господа: егда пршдетх Оут^кшнтмћ, егоже азх пос/но вал!х и) Отца, истинм, иже № Отца ис^однтх тои скид-ктмстк^тх IV лш'к (Јов. ХУ, 26). А из тих речи, у коЈима се, по православном разумевању, говорио два различна предмета, а напме о временом носланству Духа Св. у свет од Сина и о вечном исхођењу Св. Духа од Оца, богослови католицизма добијали су у корнст ДПодие аргуменат на тај начпн, што су се трудили да времениго посланство Св. Духа у свет ако не идентификују, а оно свежу с процесом његовог вечног исхођења, износећи при том испоређење, да временито посланство Св. Духа у свет од Сина Божјег само собом претпоетавља зависност Св. Духа од Сина и по самом процесу вечног исхођења. А та претпоставка садржи већ у себи кључ, да се разјасни и она тачка католичке догматике, ио којој Св. Дух не може деловати у свету мимо иапе, који је једини и искључиви спроводник благодатних дарова за сву цркву. Папа је намесник Христов и наиме из тог намеснигатва истичу његове пуномоћи да раснолаже благодатним даровима, које излива Св. Дух на цркву. Алп ако врзменито носланство Св Духа у свет од Спна претпоставља зависност Духа оц Сина и по вечном исхођењу, онда и папска идеја мора такође претиостављати собом ту зависност: католицизам је морао заступати и доказивати ту зависност, да би на тај начин утврдио искључивост иапиних права, да буде једини орган благодатних дејстава Св. Духа за све верне.