Српски сион

С тр . 564.

СИОН".

Б р . 34.

се састоји искл>учиво нреимућство разумног човека. Животиња и биљка развијају се ио утецају климатских одношаја. Ако их нренесемо и пресадимо у плодовит и иовољан иредео, оие ће јачати и папредовати, по својем органском саставу, оне траже само негативне услове. Но све то човека пе задовољава. Наступе суморни јесељидани, жалосно доба оно, када све почиње да вене и прелази. Уморни сунчани зраци не обасјавају више нит тоилотом својом загревају птичија гњезда. Ледени северац Фијуче и звижди кроз густо шумско грање, а с дрвећа тужно опада пожутело лишће. Сав хоризонат, заодевен сивом маглом. изгледа као угашена жеравица, или као мутан, без икаква жара, поглед изнемогла и оседела старца, који стоји на обронку гроба свога У магловитој атмосФери трепери нешто као дуги бели конци. као да би природа хтела да својим подераним велом застре лице обамрлој земљи. Инак се изненада осмене сиво небо, а осмејак се тај помеша и изгуби у оиом суморном расположењу. Забринуте нтичице скупљају се високо у своје јато и опет се ноплашене разлећу. Оне се нраштају од својих гњезда. Сада започиње њихово велико путовање. Цела се породица креће у најлепшој заједници, спушта се тамо, где ју вуче њезин инштикт, налази своју домовину онде, где ју бура собом однесе. Лако заборавл>а она дотадан.у отачбину своју. Само човек није у стању да заборави отачбину евоју, оно место, где му је једном колевка стајала, где га је топао материн пољубац из сна будио, где су га иосле чисте и искрене молнгве у његову креветцу материне бајке и звуци несме-успаванке успављивали. Срце његово једино за њом жуди, као што чезне тиче из свога гњезда украдено, да се врати под крила своје мајке. Обаспи га изобиљем и благом целога света, он ће се осећати несрећним у далекој туђини. Немирни ноглед његов стаје и задржава се на небеском своду, чији се крајњи сиви обронак можда већ надвео над његовом домовином. Он по-

здравља облаке и птице, које лете к отачбини његовој С највећим уживањем удише он ваздух, који му ужива његово бледо лице, као да би му исти доносио на своји уморни крили балсамски мирис шаренога цвећа из и.егове отаџбине. „Ко отачбину промене мора и срце нроменути", вели песник, и има нраво. Бог је дао човеку само једно срце и једноме срцу, само једиу отачбину. То је свети закон узвишене љубави, да исги сва њезина осећања у једио огњиште — као жижу сабира и само на једну тачку своди. Јер када би срце поделило осећаје своје у разне правце, то раштркани зраци пикада не би били у стању да загреју топлотом својом. Хришћанско братство састоји се у сличном испуњавању дужпости — љубави према ближњем. Но ни сам Бог не тражи од нас, да ми сваког човека љубимо једнаком љубављу и да су нам равни грађани свих земаља и држава Јер: „Ни само суице не може да обасја сваки кутић васионе. А срце је човечје само малени жпжак н кандиоце, које је кадро да светлошћу својом врло мален нростор ссветли. Преносиш ли га с једпог места на друго, то ће за собом само таму остављати, за то се морамо ми негде утврдити и стално настанити, да овај круг благотворном светлошћу стално усрећимо' . „Само је једном Богу било могуће, да се жртвује и умре за цео свет. Човек полаже живот за своју децу, за своју породицу, за своју отачбину, смртно срце није у стању више шта поднети." Отачбино, Ти узвишена тајно, Ти света речи, Ти вечни и ненресушни нзворе најчистије љубави! Ти. која си и очи самога Спаситеља оросила сузама, када је помислио на судбу и пропаст града Јерусалима, за што си нам Ти тако драгоцена, за што си тако мила срцу нашем? За што ? Јер ми све, што је мило и драго срцу нашем, у Твом светом имену гледамо. Ти ниси само идеал, празан символ без живота и стварности, него си Ти жива истина, коју ми видети, осетити и схватити можемо. Суза твоје матере, која нада на рану