Српски сион

Б р . 34

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 565.

твог раи.еног срца; нрвн осмејак твога детета, који испуљује срце твоје осећајем надземаљеке радости; маховнном нокривен 1])об, нод којим се одмарају и ночивају свете кости твојих предака; прва несма, чији звуци још и сада одјекују у твојој души; твоји пријатељи и сродници, који беху тако близу срцу твоме; таласасте љнве са богатим златним класјем; оне бајке, када су те у колевнд љуљали; Га1а тог§апа са оних пространих равница; опај пепроходни густиж у твојим шумама; она висока стабла танких и витих јела; онај жубор бистра поточића и лупкарање красних водопада, све то скупа узето, то је твоја отачбипа То је место, на коме си ти научио да мајку своју љубиш ; где си Бога познао, на чијем су светом огп.шпту рођена твоја деца, подмладак крви твоје, и за чију је груду прирасло твоје срце, јер твоја суза може капути и оросити само ове гробове. Задржн се, настани се у једном страном великом месту, према велељепности и сјају мраморних палата остаће ладно твоје срце, ти ћеш се дивити нојезији разпих залива и величанственим стубовима красних дворана, ведрипи Неанољског неба и плавичасгим острвима љубичастог мора. Све ће ти се чинити лепо, али ти нећеш го моћи љубити. Поред опих колосалних и великољеппих зграда доћиће ти па намет, изаћиће ти пред очи колебица твојих родитеља, трском нокривепа, најмплије и најсрећније местанце радоети из детињства твога; огром ни нростор колосалних цркви притискиваће ипак душу твоју и ти ћеш с.е сетити оне једпоставне окречене црквнце у маленом селу своме, где си први ггут слушао службу божју и ирви се пуг Богу номолио. Сећаље се твоје враћа к служби твога пекадашљег свештепика, заједничкој молитви твојих мештана, а у души твајој опет за тренугак одјекпе милозвучни глас онога звона, које те је пред вече, изјутра и усред дана на молитву у црквицу твоју позивало. На најлепшем, па ђенованском гробљу жудиш ти гробовима твојих милих, гробл.у места твога, над којим се шири дивпи мирис мирисавог нољског цвећа, да паднеш пред трошни и иструли крст, иснод

кога вечни санак борави оно, што ти је на овом свету најмилије било. Ти се сећаш свега тога, јер тамо је тво.ја мила отачбина. ,.Не видиш ли ти у том руку нровиђеља? Бог је п]швезао човека за груду љегове отаџбине ланцем нераздвојне љубави, да се ми поделимо и настанимо по свим крајевима земаљске кугле и да буду ледене пустоши Иелапдске исто тако настаљене као и несковите Афричке пустиље", вели Шатобријан. Оној нустиљи, оном ледељаку, који је љегова отачбина, нриљуби се човек чвршће, него на ма што друго, што би му земља могла пружити. Срце љегово боли и цепа се, ако је мора нанустити, и он је срећан, ако му се под љегов сандук као узглавље метне итака земље, коју је он собом донео. Ову дивну л.убав је дакле сам Бог у душу човечју усадио. Она долази с нама на свет. љоме су нам прожмане све наше мисли, љу носимо собом и у ледени гроб. А оно, нтто је иосадила у тташе срце сама десница божја, може бити само извор врлине, источник моралног добра. Јер за навек остаје истипа. што нам вели св. нисмо : „Бог, који је створио срце човечје, обдарио је исто осећајем и показао му добро и зло". Ето дакле шта је отачбина човеку, ето дакле да је љубав према љој осећај мриродпе љубави , коју је сам Бог човеку у срце усадио. (Свршић« се)

Беседа на Јеванђеље Матејево гл. УШ ст. 5—14. По руски -I нзворима иарадио: М. Полади^. „Нн ко Гзранлн толнкн к!'рм ч>вр'кт»\'х" (Мат VIII. 10). Када је Хрпстос овим речима иреузнео и похвалио веру једпога незнабошца више него веру свега Израиља, то се Израиљ тај постидео, православни Хришћани, постидео се велим, јер је негда о љему казао пророк: „Зна «'е у Јудеји за Вога, у Израиљу је велико име Његово' шсал. 76. 1); а ето, при свем том Христос вели, да код тт.их није нашао ни толико вере, колико код једнога незнабошца. И заиста је правнчна и исгинига ова реч Сиасите-