Српски сион

В р . 35

С тр . 587.

дела и објективних писаца. — Али да се то, што је до сад милијонима народа свето било, руши и лагано обара, иравдајуки свој рад тиме, да је религија извор само људског ума и да је она непотребна, да човек и без вере може бити поштен и добар грађашш, те и државници услед тога обарају светиње, стање ii поредак појединих вероисповеди, стварајући тиме немир и незадовољство међу поданицима својима; да је све ово ужасна заблуда, којој се чудити морамо и коју ће они, који ју стварају доцкан тек увидети, о томе снора нема. А да се тако данас ради — под фирмом неког лажног либерализма — доказују и нове реформе. — Да ће њиховим почетком ужасно доба и стање настуиити, то се из до сад свега изведеног нредвидети може. — И ми Србл, као Хришћани и чланови православне цркве незадовољнп смо већ сад, јер нас нове реформе вређају, јер против њих протестује наш верски осећај, морална свест наша. А као чнанове друштва и синове домовине те нас реформе бацају у забринутост. Али ако смо ми у овај мах забринути, клонути још не морамо. И ако закон — какав је такав је — иенуњавати п вршити морамо, вере се наше, старог се закона нашег још одрећи не морамо, љубави за своју веру нам нико на пут стати не може! С тога нозор! У ово оиасно доба вера нам је чврст ослонац. Испуњавајући нове законе, вршимо савесно н тачно и стари. Показасмо да је хришћанска религија од нензмерне важности и нотребе, она је једини ослонац владарима и срећа поданика. Она чврсто спаја свезу, која међу претпостављенима и потчињенима треба да влада; она грађанске законе освећује; поштене, ревносне и одане грађане васпитава, и с тихом и смерном снагом својом, с којом људска осећања утврђује, више израђује, него и највештије државно законодавство, које тако рећи, ни најмудрије законе добрих владалаца унотребити п кроз живот провести није у стању. Државници, који раде протнв религије и њезин угецај слабе и прече, ти раде на штету државне будућности. Омаловажење религије и пружање несхваћене слободе изопачује у народима све што је дотле било свето и узвишено. Данас ово, сутра оно. Какве су носљедице тога?

Ужасна судба јудејског народа, који се у време оно свим могућим средствима борио против вере Христове, лебди нам и сад још нред очима као неки кажипуг, како Бог сграшно казни онај народ, који се у својој обести диже против Њега и Његове божанствене уредбе. Нравственост, која, је услед неноштовања религије у јудејског народа опадати ночела, узрок је, те се срушио најсветији грађански поредак међу њима, постојећи мир и ред у држави нарушпо, услед чега се изродио крвави раздор и непријатељство у силном јудејском царству међу разнпм племенима п народностима, што је оиет изазвало ужасну ону револуцију, која је у историји света крвавим словима забележена п која је узрок иропасти онако силном и великом јудејском царству. Иста ће судба постићи и хришћанске државе п њене становнике, ако се за рана још не уклони све оно, што служи на пропаст. II ако се' сваки онај, који сз у заблуди налази, зарана још не поврати и не усади у себе онај верски смисао. који нас једино с Богом и његовим законима сједињује, улева нам поштовање и оданост к светој и узвишеној вери и њеним уредбама, душу нашу образује само за оно, што је у иСтини свето, племенито и узвишено, а земљу нашу с небом спаја. — За то, сви без разлике, дужни смо да хришћанску религију као највеће добро на свету сматрамо, као највећи поклон с неба поштујемо и љубимо, имајући свагда на уму, да је религија чврст ослонац владарима, срећа ноданпка и од неизмерне користи и иотребе по друштвенп и грађански живот наш. Дао би Бог, кад бн се све државе на свету надметале у том, како да религију, на ново нгго јаче оживе, а нерелигпозност, која у ово оиасно доба све већег и већег маха отимље — обуздају. А заиста, са повраћеним побожним осећањем иоправили би се и наши обичаји, процветале би на ново најлепше грађанске врлине, а државе би повратиле опет мир п задовољство својим иоданицима. Саоишиш Михаило РакиЛ парох доловскџ.