Српски сион

С тр . 604.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 36.

што и свештеничка солидарносг. У комодитету своме, неки људи радо прихваћају и апсурде, јер и то је лакше него мислити. Помисао на један и исти позив са осталим свештеницима, и на све остале с њиме спојене једпакости, сама по себи слаб је и подстицај, а ансолутио није снага и сред ство, да који свештеник буде друкчији него што је био и пре те помисли. и да узмогне радити друкче него што је радио. Па ако ни солидариост свештенства, оживотворена и негована ма у којој Форми и ма под којим именом, и не би могла све свештенике преобразити и изједначити са најбољим међу њима, опа би и најслабијем у тој солидарности и узајмици дала више снаге, воље, агилности. енергије и истрајности, него што ју је имао и што би је могао прибавити изван те заједпице и солидарности. Ко у то не верује и ко тврди да тако не би било, тај би најпре морао побити све чињенице и сва дела људских удружења, на основу којих су велики умови изводили иауку: да се удруживавањем добија свест о властитој снази. Морали би избрисати, (кад би то ишло као .таблу рукавом), све успехе, које су починила разна удружења солидарношћу свога рада. А да прибаве истштитост и озбиљност својој теорији они, који тврде, да једнакост иозива пеких лица представља и одржаје и њихову солидарност, морали би пам показати маниФестацију те солидарности, њезин облик, дела и разна пастојања; јер солидарности без свега тога иема. А то се иоказати ие може, јер не ностоји. Солидарност се креће, оиа покреће, опа ради, агилна је, енергичнаје, продуктивиа је. Опа је грдна снага у духовном свету. А те снаге баш нема у нашем свештенству. Тражи ли ко доказа томе? Прођиге целу скалу душевпог живота и рада у нашем свештенству, од приватних особних односа његових, од врнтења нај једпоставнијих дужности до општих дужпости његових и до рада његовог у саборници пародно-црквеиих нам сабора, и ви ћете се уверити, да ие ћете наћи акорде за хармонију солидарноети његове. Не ћете наћи, јер солидарности нема ни у

каквом раду нагнега свегнтенства. А пема је зато, јер се наше свештенство нигде није научило њој н јер га, тако иенаученог солидарности, разие прилике и стицаји околности у животу иодржавају таквим и раздвајају све јачом несолидариошћу. У бо;'оеловију долазе ђаци са разних гимиазија; страни и незнани једап другоме. Шта се чини или шта сами чине да се приближе једни другима ? Судећи по ономе, што видимо на њима као богословима, и после богословије као свештеницима, морамо судити, да је лична погодносг и особна наооност одсудап, ако не и једиии случајан мотив, да ее нојединци зближују па можда декад и разумевају. Рекосмо можда, јер међусобног разумевања врло је мало у онште код нас, па га > е може у већој мери бити ни међу ђацима, богословима и нотоњим свештеницима. Богословска школа иије утицала усиешно и довољио на васпитање и неговање осећаја солидарности, а држимо, да јој је то један исто тако озбиљан задатак, као што су јој и други. Кад уочимо нојаве, да међу богословима, у једној и истој години, има другова, који су у односима господина нрема господипу, странца ирема странцу, у расположењу потпуног индиФерентизма и сепаратизма; кад иаиђемо на појаву, да слушалац једне године познаје слушаоца из друге које годинс „из виђења" па улици, цркви и школским просторијама, опда имамо права да претиоставимо, да се на васнитање наших богослова у ногледу њихове солидарности као нотоњих свештеника, с „једним иозивом и једном судбом", није довољна пажња обраћала. Али онда имамо и разлога, да ирви узрок несолидариости иашега свештеиства и наших свештеника затражимо у богословији. Међу богословима, и у васпигању њиховом, које им није довољпо директпо развило осећаје и појимање солидарности, погребне им као будућим свештепнцима, а индиректпо их подржавало у несолидарности, те их такове пустило у цркву и народ. да, незнани и незближени једни другима, незаиитересовани и индиФ -ерентни једни према другима, без икакве сродности мисли и осећаја, те-