Српски сион

В р . 36

„СРПСКИ СИОН."

1' тр . 605.

жња и планова за практично вршење једпога позива'', тај позив врше, једну бригу еносе,једпу борбу воде и једну судбу деле! Да, са таком клицом, добро утврђеаом клицом песолидарпости, која се код попеких иотенцира још у богословији са поли тичко-страначким сепаратизмом, (које у богословији не бп смело бити, а кад се појави, требало би га по што по то онемогућмти), излазило се из богословије на вршење „је днога позива" Таки богослови посгајали су и свештеници Какви одношаји, какво расноложење се могло очекивати међу њима? Без искрености, без љубави, без учешћа, без мсђусобног разумевања, без икаквог споразумевања. А ако су то још и људи разштх политичких иартија, какви већ из богословије ио неки излазе! Па међу њима да има солидарности! Нема је и не може је ии битиу док се пе нруже услови да је буде, а пе отклоне узроци ради којих је нема. Из богословије свештеник треба да донесе собом пробуђен и васпитан активан осећај солидарности. А у свештенству тре ба да пађе установе, које ће му тај осећај дал>е развијати, под[>жавајући солидарпост међу свештепицима у њиховом раду. Јер шта га и ко га иначе у солидарности иодржаје? Но, што школа наше богословије није учинила у погледу неговања солидарпости међу богословима и спреман>а ових за солидарност у свештеничком им ■ животу и раду, до сад, и што не може да учини ни даиас, неће она све, што је нотребно у том псгледу, моћи чипити и ностићи пи од сада, иа све док не дођемо до богословског интерпата. Иитернат је први услов за солидарност и нашег свештенетва, јер у интернату се она рађа и развија, и иајуснешније васпита. Иншернаш спрема солидарно свешгтнство. И то је један од одлучних разлога, који интернатско васпитање и образовање и наших свештеничких кандидата захтева, управо налаже. Па зато оним разлозима, којејеректор богословије иаше, г. протојереј Јован Вучковић, нобројао и изнео у чланку своме V 5-6 бр. „Српског Сиона" од 1893 , у ногледу потребе богословског семеништа, нридајемо и разлог седми, кога диктује но-

треба ваепитања нашег свештеничког подмлатка у духу што јаче солидарности. Порицати иотребу солидарности у пашем свештенству значи: одобравати неорганизацију његову, која снречава, да наше свештеиство може одлучиије и успешније покренути акцију у разним иравцима за интерес своје вере и цркве и за опште добро свога парода, а које акције баш наше време и наше прилике одлучно захтевају. И зато ми радо претпостављамо, да то ниједан пријатељ своје цркве и народа неће ни хтети чинити. За солидарност пашега свештенсгВа и за сноменуту акцију п>егове делатности у достизању иекога добра, а у борби против неког зла, као шго рекосмо, пије вајде у теорији о једном позиву, ни у свој теорији о евима осталим једнакостима, које да но снољашњости својој токорсе удружују свештенство. Не, него ствариа солидарност мин1леп >а и рада у свештенству; солидарност његова, изражена не у хал.ипн и имепу свештеничком, него у смишљеном и солидарном деловању, у организацији његових односа и његова рада у свим односним питањима, дужностима и стварима, које заједничку његову акцију захтевају. За таку солидарност и акцију протопрезвитератски зборови могу биги згодни, па су и иотребни оргапи. Њих мора бити, без њих и не може бити, али с њима самима, као и без њих, организације за општу акцију и еолидарпост целокуиног свештенства, па ни свештепства у једној епархији — пе може бити. Протонрезвитератски зборови могу узимати иницијативу, могу давати агију, могу бити мотори у нонеким нитањима и акцијама, ио њихова је сиага ограничеиа на један малени круг, иаједап само део цркве и парода, ако нема за собом вољу, снагу и солидарпост осталога евештенства, те по томе недовољна и слаба је за решавање и вршење општпх народноцрквених нам нитања и ствари. Снага протопрезвитератских иојединих зборова, сама за себе, неће никада бити довољна да реши крупнија питања и изврши акцију ма којег општег интереса. А особито ие протоирезвитератских зборова какви су дд сада бивали.