Српски сион

С тр . 598.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 36.

ученика о прању и другим свештеним обредима; а уз то је он сам на почетку и на свршетку свакога чина за себе споменуо своје свештепо име тријаде (,,ом и ). Ниједан младић у сгарој Перзији није могао добити свој свештени појас — ову неизоставну светиљу, која ће га сачувати од злих сила у току свега живота његова, — ако није знао исповедаље своје вере, и ако није дао завет, да ће строго иснуњавати закон Зороастров. Староегинћанско васпитање обично се карактерише називом в ж]>ечко", јер се овде налазило у рукама жречева, што нам јасио сведочи на ком месту стајаше у васнитпом ирограму старога Егинћанина. питање религије. Стари Грци и Римљани су још у детињству своме сазнавали из своје митологије, да први наставници и васпитачи л.удн беху богови. Задаће из ове митологије, несме у славу богова и хероја, сачињаваху прва васпитна средства у старом класичном свету Да ли је потребпо папослетку спомињати о старом богоизбраном пароду јеврејском? Сво дело васиитања беше овде ирожето једпом великом идејом — чекањем Онога Вожанственога Посланика, кроз Кога је био обећан благослов свима племенима земаљским. Зато овде једап узвишеии религиозни карактер нровејава васпитање у свима грапама његовим, од почетка до краја. Припремити свакога Јудеја, да буде строги чувар воље Јеховине, сачувати га, да буде чист од свију заблуда суседних Језичпика — бепге посљедња цељ свега васпитнога дела старих Јевреја. И тако је још у дубокој древности васпитање стајало у тесној вези с религијом. И зашто? ,,Да будемо добри, неопходно је да располажемо највећом побожношћу к боговима", писао је Сенека „Одузмите од људи нобожиост и погинуће у свету вер ност, пријатељство и пајвећа добродетељ — правда а , вели Цицерон. „Без сумње најбол>е је својство душе човекове увек ходити пред боговима у правди и чистоти," иише Платон у својим „Законима". „Ко верује у биће Бога, тај пеће никад хотимично учинити неморалпо дело". Зато „насљедство деце наше нека није

злато, него дубоко благочашће" и т. д. Није ли јасно по томе, како је гледао стари свет на религију, у крајп.ем случају, у лицу бољих својих представника: и њему ие беше туђа мисао, да се једино у религији очекује — одбрана правственостп. Од овога доба се посматрала и решавала ова истина са разних страна и, тим пе мање, остала је непоколебана. Само у убеђењу, да закон савести, који је иаписаи у срцу човештва, има свој почетак у Врховном Узрочнику свакога бића, и да је иокоравање овом закоиу јединствено-прави пут човекова живота, нравствени закон добија за човека зиачеље иепромепљивости и неопходности. Другога тврдога основа за нравственост нема Само је религија кадра дати јој неноколебану основу и осветитч је иајвишим авторигетом својих прописа и закона. На овај начин етика има право на нрвенство међу трима педагошким изворима, сама мора почивати на начелима религије. Другим речима : етика сама по себи, ако је осповапа на филозофији и није религијозна или осиована на религији, не може и неће дати прву основу васпитнога дела, — неће показати идеал човека, а уједно с тим и цељ васнитања. (Настаниће се.)

Проповед на текст Мар. 9, 24. (О СУЗАМА.) И 4б?€ колопикх от1цх отрочдт« со слезад \н глаголаии: к ^ п ^ јо Господн, п0л\03и л\0€л\б ибк^кр?^. Св. јеванђелист Марко приповеда нам, како је једаи отан, довео сина свог, у ком беше дух нем и глух од рођења му ка Исусу, да га исцели. А Исус рече му: „Ако можеш веровати : све је могуће оио ме, који верује." И одмах новикавши отац детињи са сузама говораше: „верујем Господе, помози моме неверију 1 ' (Марк. 9, 23—24 ) Видећи толику веру преблаги Спаситељ исцељује оцу сина Пре тога исцелења обратио се отац детињи ученицима Христовим за иомоћ. Оп је тражио номоћи од људи, но не доби је; — ученици Христови не могоше му сипа исцелити.