Српски сион

Бр. 36

„СР ПСКИ си он. ц

Стр. 599

Праву помоћ тек Господ дели, он бонике исцељује. Отац је већ био изгубио сву нацу, већ је толико путао гледао сина, где се бори с душом, а сад му милост Божја враћа и једно и друго — и наду и еииа. „Ако можеш веровати : све је могуће ономе, који верује." Ако можеш веровати? . . А зар може ишта бити немогуће љубави родитељској ? . . Зар љубав родитељска знаде за пренреке, кад се тиче добра свога чеда? . . Господ то добро знаде, зато и вели те речи, не би ли пробудио наду у души очевој и одагнао очај. „Све је могуће оном, који верује!" Ето наде, ето номоћи, ето спасења! До мало пре очајну душу очеву сад креии нада иа помоћ Божју, која ће му снаети сина. „Све је могуће!" — Он се нада, али му ипак још нечега не доетаје. „Све је могуће оном, који верује!" — Зраци наде обасјали су сву унутрашњу природу његову, он испитује најтајније мисли своје, загледа у најдубље жеље срца свога и са ужасом трза се од себе ђама, -— он види, да му вера није довољно јака и готов је, да падне поново у очајање. Али ту му притиче у номоћ нешто, што и свима нама помаже, кад нас неки терет тишти. Он се моли из дубине душе евоје Господу, да не гледа на недоволшу веру његову, но да му помогне. Груди су му усколебане, срце дршће, он се ломи и — пролива сузе. Ето, то је оно, што и нама олакшава разне терете у животу нашем! Сузе! ТТТ та су сузе? Оне су видни излив осећаја, који нам потресају душу. Но колико разних суза има на овоме свету. Нису све сузе једнаке. Не лије сваки човек оваке сузе, какве је лио овај отац молећи се Госиоду. Неко илаче од жалости, неко од радости ; неко пролива сузе из саучешћа у невољи ближњега; нечије су сузе сузе гњева, а нечије онет сузе покајничке. Све ове сузе олакшавају људима, како рекох, терет неки. Да нема суза, које олакшавају и ублажавају, често се човек не би могао разабрати у разним приликама и неприликама у животу. Почећу нрво са сузама жалосницама. Ко лије оваке сузе? 0, то је свима вама

добро познато! Нема тога човека, који није у животу ни једаред од жалости или туге заплакао. Па ја и то велим, да нема ни једног јединог човека, који је у свом животу искусио више радости него жалости. Такве сузе, сузе жалости, лије отац у горепоменутој причи. Он гледа сина свога, где се мучи а није му кадар помоћи. Његово се родитељско срце цепа, гледајући, како му чедо малаксава под мукама страшним, којих он не може да ублажи. Бол му кида груди, у души му је празнина, пустош, очајање. Такве сузе лије удовица из Наина иад мртвим јединцем сином, који јој беше сва узданица њена. Таквим сузама заливаше мати Божја крст пресветог Сина свога. Таквим сузама заплака сам Сиаситељ иад гробом мила друга и нријатеља свога Лазара. Таких суза има увек. Ено мајке крај мртвог одра чеда свога. На одру јој лежи сво благо њено, лежи чедо њено, непомично хладно, мртво. Мила уста, која су је звала слатким именом: „мати, мати!" сад еу нема. Миле очи, у којима се сјала радост и весеље, кад год су је погледале, сад су укочене, помрачене. Миле руке, које су је нежно грлиле, сад су хладне. Мило тело, коме је она с муком живот дала, које је купала и новијала, гајила и неговала, које је она од хладноће чувала и браиила, а често и својим телом од студеии заклањала, — сад је ледено. Живот, који јој толико мио и драг беше, сад је мртав. Срце јој је ишчупано, иада и утеха њеиа изневерила је. Горко искуство наводи је у страшно искушење, да посумња у милост Онога, који живот даје. Но Бишњи не прима јој ово за грех; ои појми за боле материне, он види ојађеио срце њено, он знаде слабу природу човечју и шаље јој свој благослов — шаље јој сузе. Бујицом врелих суза гони она страшно искушење од себе ; тонлом сузом загрева ледие груди своје; балзамом суза својих лечи рану срца свога материнског. Кроз дугу сузиу види она чедо своје у небеским дворима .међу анђелима; види га као анђела, где се смеши на њу и маше јој руком и к'о да чује мили глас његов: не плачи слатка мамо.