Српски сион

С тр . 600.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 36

Бог ме ти је дао, Бог ме је и уз'о! . . Но туга материна траје и е ону страну гроба. Сама усномена иа мило јој чедо буди у њепим грудима тугу. Ту тугу само сузе могу разгалити. Излевајући тугу своју у сузама, њојзи бива лакше и она се сузним очима обраћа небу молећи се Вишњем за спас душе чеда свога. Мајка лије сузе и ири растанку од чеда свога на извесно време. Испраћајући дете своје у свет, она стреии за њ, за добро његово, за живот његов. Српе маматерино готово увек слути зло. Цео свет јој изгледа неповерљив, на сваком кораку гледа она опасну замку, коју су зли људи паместили, да јој чедо упропаете. Ту бригу њену и тај њен страх олакшавају само сузе. С нлачем пушта она у свет своје дете уз топлу молитву и иаду у Бога, да га чува и да ће га сачувати од свакога зла и беде. Сузе од жалости лију деца пад гробом родитеља својих. Она су изгубила своје иајвеће добро, своје, после Бога, највеће нријатеље и добротворе. Свет не појми тако болова њихових, неће да их разуме. Оних, којима су своје срце смели слободно открити, у чијим су речима могли паћи мелема за ране своје, оних, којима је била брига само њихово добро, опих хранитеља и бранитеља својих они немају више. Од њих им је остала само слатка и мила усномена, а њих крије земља хладна. Тужна деца долазе на гроб њихов и лију сузе. Сузе те капљу на гроб, лију се низ крстачу, иродиру кроз прну земљу, дониру до телеса родитељских и умекшавају им и олакгаавају тврду постељу њихову. А свете душе роднтељске гледе из небесних висина на мила чеда своја, моле се Богу за њих и шаљу им свој благослов. Сузе од жалости лије вериа жена иад гробом доброг мужа свога, веран муж над гробом драге жене своје, пежпа сеја над гробом свога милог брата, добар брат над гробом слатке сеје своје, веран друг над гробом незаборављеног друга, гоњени иад гробовима заштитника својих и бранилаца. Иа послетку сви ми илачемо, за онима, је смрт уграбила. а који нам бедраги. Жалосним сузама плачу гоњени и они, који на иравди страдају. Оваких људи има доста на свету. Старији бива да гони млађега, јачи тлачи слабијега, богаташ сиромаха, а снлан немоћног. Старији често гледау млађем не млађега брата но роба, који мора, да му се безусловно нокорава. Јачем је слабији чесго само писка нодлога, на којој ће он основати своје благостање, а среброљубиви богаташ често гледа, да с грбаче сиромахове скипе и последњу одећу, како би се што вигае обогатио, а силаи опет сматра немоћног само као ствар, која је зато створеиа, да угађа ћуди његовој. Сви ови млађи, слабији, сиромаси и немоћни, кад су притешњепи и гоњени, оплакују стање своје. Но сузе ове пеће нроћи без вреда по оне, који су их нроузроковали. Сузе ове вапију Богу и Бог ће их и убрисати. А ево потврде речима мојим. Благо онима, који плачу, јер ће се утешити! Благо нрогнанима правде ради јер је њихово царство небесио (Мат. 5, 4, 10). Дивпе ове речи изрекао је сам Господ, указујући њима на награду, коју ће добити гоњепи и ирезрени у свему ид света а у царству његову. Сузе жалости олакшавају гоњенима патње њихове а на гониоце навлаче неумитну нравду Божју. Сузе нотлачених нодривају срећу силникову, сузе сиротињске преседају богаташу, сузе изгнаних нравде ради куне над главом гонилаца њихових страшне облаке ироклетства Божјег. Чувајте се дакле, љубазни, да нико не заплаче на вас, јер је само опај човек срећан, који никад није пеправдом својом нагонио другом сузе иа очи. Напослетку и болесник плаче од жалости, кад дуго болује. Он гледа око себе људе, како се весело крећу, гледа здравље њихово; гледа дал,е дивну природу, коју он пе може и не сме да ужива. Постеља му је дотужала, лекови му огадили, нега и саучешће ближњих, што га дворе, постала му досадна. Све га тишти, све га вређа, сам је себи на терет, и оп од туге лије сузе са уздахом: „ох, Боже, кад ћу оздравити! -1 Но чим је заплакао одмах му је лакше било. Сузе су му олакшале те-