Српски сион

С тр . 620.

„СРПСКИ СИ011"

Б р . 37.

дио у томе перијоду историјског живота старокатоличке опЋане, може се већ из тога видети, што је само за једну годину дана, 1871. год., издао на свет око шест дела, посвзћених расправљању новог догмата. Папска курија је веома добро увидела, колнко је опасан за њу тај човек и није оклезала, да се лати реиресивних мера против њега. У мају 1872. год. Рајнкенс је у броју ирвих вођа старокатоличког покрета био одлучен од цркве. Курија се при томе чак није особито ни упињала, да склони будућег старокатоличког епископа, да се одрече својих убеђења, као што је то радила према другим вођама тога нокрета (н. пр. нрема Делингеру и Рајшу): она је очевидно веома добро увиђала, да никакови наговори и претње не могу утецати на промену убеђења бреславског професора. МеЈјутим су догађаји ишли својим редом. 1871. г. састао се ирви старокатолпчки конгрее у Минхену, на ком је био утврђен програм будуће историјске мисије старокатоличке опћине, а 1872 г. на конгресу у Келну учињен је нрви покушај ирактичког отварања тога програма; на њему је био израђен пројекат црквене управе у новој опћини. Пошто је са остварењем тога пројекта црквени живот старокатоличке опћине добијао све одређенији вид, вође Старокатолицизма су све више и више долазиле на мигао о неопходности свог посебног енископа. У половини 1873. године иошто се нова опћина брзо раширила, није се могло више чекати за остварењем тога плана. После претходних припрема за тај важни акат, 3. јула 1873. г. у Келну, у цркви ев. Пантелејмона, би приступљено избору епископа од 30 свештених кандидата северне и јужне Немачке. Резултат тајног гласања био је овакав: од четир најглавнија кандидата Рејнкенс је добио 69 гласова, Рајш 5, Ланген 1 и Мпхелие 1. Оиће убе^ење је на тај начин указивало на Рајнкенса, као на најдостојнијег кандидата за епископску службу у новој опЋини. Дуго је одбијао бреславски нрофесор ту част, указу.јући на своју недостојност за примање тако високог чина; најносле, после дуготрајних наговора, из.јаги, да прима избор „у љубави и смирености." После кратког времена, — 11. августа 1873. год. посветио је Рајнкенса за старокатоличког епископа утрехтски архијепискои Хајкамп. Том нриликом је

ново-изабранн епискон разаслао прву своју посланицу „свима свешгеницима и световњацима, који чувају католичку веру." Ова посланица је по мпслима, које су у њој, обратила на, себе пажњу читаве европске штамие, на и нравославне цркве. У њој је Рајнкенс, јављајући о своме- пзбору за епискона, међу осталим изказао оваково гледиште на своју службу: „онај, који добија у цркви власт везати и одрешити, мора знати, да он није господар, него само стројитељ. . . . , да је црква дом Божји, у коме нема робова, него су само чеда Божја. . . И као што чеда, добијајући своје наследство од оца, не купују га, тако и стројитељ тајана Божјих мора знати, да оно, што добија од богатства Исуса Христа, добија бадава, да не би нпко помислио е је религија средство за добит ..." Као одговор на ту посланицу Рајнкенсову изашла је 21. новембра 1873. год. енциклика папе Пија IX., у којој су се читава старокатоличка опћина и специјално њезин први еиископ предавали свечаној анатеми. (Свршиће се).

Д 0 п и си. На Ђунтиру, августа 1896. Читајући готово сваке године у иовинама: „Гласе са гроба св. Стевана Штиљановића", сваки пут ме новукла жеља, да видим то свето и знаменито мјесто, те да се поклоним гробу светитељеву и да се тамо помолим Богу и св. угоднику божјем и добротвору народном, за срећу и напредак сриског народа и благостање вјере и цркве нравославне. И та давнашња жеља, нека је Богу слава и хвала, иснунила ми се је ове годипе. Тијем радосније дошао сам тамо, што сам чуо, да ће, поред свакогодишње славе, ове године бити још п друга, која ће својом значајношћу и важношћу превазићи све досадашње. Дознао сам наиме да ће ове годпне бити освећен нови крсни сноменик и плоча, што је нодигнут трошком српског народа, а трудом и заузимањем одличпог српског свештеника г. ироте Стевана Гојковића пароха шиклушкога и његове оиштине. Мјеето, гдје се налази гроб св. Стевана Штиљановића удаљено .је од Шиклоша по сата. То је прекрасан .један брежуљак нознат у народу под именом „Тзунтир". Обичај је од вајкада, да се народ овдје са свјештенством увијек скушвао 1. авг. послије подне, те је у вече служено бденије и држана проповијед народу. И освануо је жељени дан, те сам се и ја упутио да присуствујем светковини овој народној. Далеко би ме одвело, кад