Српски сион

* Б р . 37

„ СРГ1СКИ СИОН."

ченЈв човека открива ее у љему самом, а не ваи љега, зато што, независно од свога ноложаја на земљи. оп. заједно са свима дру]-им људима, браћом својом, има велику цену у очима Божјим и једиако је призван на велику заједничку цељ. Зато само у Хришћанству, са његовом идејом слободпе равнонравне човекове личности, могла се наћи истинига цељ васнитања. Треба васпитати не „негацијане, солдате, мехапике, вештаке, некоје јуристе," него људе, у нравом смислу речи, писао је још 1856. год. покојни Н. И. Пиригова, и реч љегова моћним одјеком одазвала се •у свима крајевима Русијс, нокренувши пита1Ба васпитаља на нрво место, као само „питаље живота". Међутим шта је ново учеље у овим речима о пеопходности васпитаља људи ! Тирилов је само ианоменуо оно, што је већ давпо, десет векова раније иознато било свему свету. У Хришћанству се родила и с љим јавила у свет та мисао да треба васпитати човвка , и од тога доба благодарећи некој гуђој заборавности нашој, она ирелази у област мало познату, као да потамљује, то опет у тренутку највећега јаснога сазнања својих друштвених недостатака, издиже се иа површину, поражавајући све свом силом но • вога открића. — „Човек" — ево потиуно достојии идеал васнитаља, ево прво одељеље истииите цељи васпитања. Но онредељење сво, као што видимо, врло је широко и опће за то, да буде могуће, да се задржимо и умиримо. Човек, човекова. личноет, човеково достојаиство све су то таки појмови, који би требало тек рашчистити, да би могли достојио послужити добром осповом човечанског живота и васпитања; без овога дакле могу завести у непроходне вртлоге самих разиоликих на и иротивиих мишљења. На пр. однашајући се наклоношћу према човеку, као суштаству разумно-слободноме лако је могуће врло далеко заћи и стуиити па лажни нут. Васнитање, кажу тада, мора ночивати па развићу човека природпога, какав је он т. ј. са свима оним силама с каксима он излази из руку ирироде, зато што у срцу човековом нема никакве покварености; нема пи једнога иорока, о коме

се ие може рећи, којим се и каквим путем они појавили, зато, што човек кад се родио, већ носи иа себи првообраз хармоније правде, красоте и добра и т. д. Зато га ваља нустити слободноме развићу сила саме ирироде и — ето јединствено верни иут васиитања. (Наетавиће се).

Проповед на текст Мар. 9, 24. (О СУЗАМА.) (Свршетак) Често се догађа, да човек иокрај толиких беда и искушења зађе са ирава пута. Ми тада обично жалимо тога човека а често и сузе саучешћа лијемо над пропашћу његовом. Но и ове суае пашем блпжњем слабо користе. Праву иомоћ указаћемо му, ако га одвратимо од злог нута и изведемо на нрави пут- зараиа. „За то браћо, ако ко од вас зађе са ирава нута истине и обрати га ко, нека зиа, да ће онај, који обрати грешника с кривога пута његова спасти душу од самрти и покрити мноштво греха (Јак 5, 19—20)." „Браћо моја! у вери Господа нашега славнога Исуса Христа, не гледајте ко је ко (Јак. 2, 1)". Не гледајте на разлику сталежа, на разлику имања. Сваки је човек ваш ближњи. Па ако ближњи ваш страда, ни часа не часите, укажите му нотребну помоћ не само речју но и делом. Ннје доста само сузе лити, него је много узвишеније и корисније сузе убрисати. Помозите ближњем без разлике, па ће и вама Бог помоћи. „Ако ли гледате ко је ко, грех чииите и бићете нокарани од закона као преступници (Јак. 2,- 9)." . . . Природа је човекова чудпа. Према разним ириликама у животу човек се разно и влада. Но има и таких прилика, где се човек влада на први иоглед са свим противно оном стању, у ком се находи. Како је то? Разумећете лако. Кад нас нешто боли ми јаучемо, кад нам туга каква на срце надие ми лијемо сузе и у њпма угушујемо јаде своје. Напротив, кад нам је негато мило, ми се смејемо, кад иас нешто весели ми гледамо, да отклонимо све што нашем весељу може сметати. А кад нам срце игра од радости у грудима, иама пођу