Српски сион

Б р . 39

„СРПСКИ СИОН."

достатка нужнога писменога материјала тешко Фиксирати слику и самога данашњега нам религиозно-правственога развоја. Овако пак, као што се то у нас данашњим даном обично чини, — питање је схваћено сасвим једнострано, да не рекнем неозбиљио. Кривити, рецимо, искључиво наше свештенство, иема смисла, већ на основу тангираиога Факта, да се назаренство често јавља и у парохијама наших најодличнијих и најревноснијих свештеиика; ни „дух времена' 1 , што га сгвара иаша интелигенција, такођер није сам свему крив; па не може се све свалити пи па иедостатке наше автономије; а није крив свему, ни једино, Вуков нревод Св. Писма, као што је то нре неке две годипе хтео да докаже у „Браиику" једаи паш свештеник, и што сам ја већ онда, такођер у „Бра нику", оспорио. У онсегу овог истакнутог питања ја сам већ нешго писао и у „ Завршноме размгшљању" моје работе: „ Назаренсшво ње,гова историја и сушшииа ". (стр. 204 — 221). Али овом приликом хоћу да се из ближе, тачиије и ошпирније изразим о овом мо менту, кога сам се дотакао већ и на стр. 166—171 те књиге: хоЛу да укажем још једном иа оне услове, ко-т леже у самоЈ назарепшшини, да је кадра тако напредоваши у крилу нашем; хоИу да изнесем свеколике оне чињенице, што сам их могао увардати, да из самога духа назареншшине ушичу као неки иривлачни моменти на кратковида иросша човека, те служе као моЛна средсшва прошив нашега светога Православља. То чиним у толико пре, што ми све изгледа, као да се у нас на те моменте овога питања не обраћа ни онолико пажње, колико се бар о иним Факторима нрича и пише. 1. Пре свега да наведем, како је један мој иријатељ, доктор права, врло темељно приказао назаренство „као соци-јалну иојаву и у 19. бр. вршачке „Будућности" од о. г. „Назаренство, рече, и ако је религијозна секта, има ипак свога узрока не само у верској тежњи, него и у социјалним нашим ириликама ." У „међусобном потпомагању, умереном животу, односно штедњи и чувању радие снаге" налази он

главне покретаче назаренства с те стране. „И баш зато, рече, јер су ти принципи, покретачи тежње за бољим привредним оистанком и социјалним уређењем, исписапи на заставу назаренства, баш зато и уснева оио најбоље код опих друштвених класа, које своју социјалну потиштеност најјаче осећају, а иемају довољно знања и спреме, да тима чисто друштвеним тежњама, даду израза искључиво у опсегу социјалних, друштвених СФера, већ прелазе и на верско поље, . . . јер баш неинтелигептна класа није у стању да социјалие иојмове одели од верских примеса, што се код свих примитивних другатвених класа, од памтивека па до данас опажа." Иза овога је констатовао, да је трезвепост, солидарност, узајамну љубав и међусобну потпору „прво пригрлила и прогласила права Христова, дакле нравославиа Црква, те с тога и треба да је дужност свих чувара св. Православља, да нораде на оживотворењу тих принципа у оквиру Православља, треба нарочито нашим неинтелигентним редовима доказати, да се правосл Црква брине не само за дугаевно спасење, већ и за достојни нривредни онстанак и друштвени положај својих синова." 2. Обазримо се сада на Факт да наш народ, у главноме бар, нема довољно верскога комиаса. Његови нојмови о вери, снецијалио о Православљу, са свим су бледи, недовољни. Многи, који каже, да је православан, не уме да објасни, загато је ои то. Он се моли Богу и меће на себе знак св. крста са свим механично; он држи празнике, пости, ноштује Светитеље, мирономазање, јелеосвећење, свештепство, — али све то махом само с тога, гато је то нрегало на њега од његових старих, што се тому, само по спољашности, од њих научио. (? Ур.) Из такога мрака, јшкле, душа се човечја некако и нехотице отима у светлост, па ма и у лажну. Ту дакако да мисијонар назаренски нема тешка посла. Са Св. Писмом у руци, под знамењем вере и у име њезино и спаса душевнога, он је, у заносу Фанатичком, кадар да у бескрајност говори безброј красних речи из