Српски сион

С тр . 670.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 40

које потекоше, да у светињу храма завире и у њој се пастане. Да, ти прозори су дарови не земље, не наших Фондова, не иметка општинског, већ дарови живих душа, православних Срба пакрачких, који са својим владиком пођоше, да цркву своју и својим даром украсе. Зато су ми ти прозори мили и драги. Еиископ Жирон зашао је у олтар са своја три прозора, од којих је једаи подигао у славу Богу и својој правоелавној срнској еппскопији, једап у спомен своме духовиом опу. епискоиу Никанору, а један за здравље свога родитеља, свештепика Павла. Трговац Јагнм~К. МарковиЛ, др. ЈовановиЛ и други, зашли су у лађу прквену и испупили је прозорима у сномен својих милих покојника и за здравље својих драгих, који су у животу. Дао им Бог свима по чистим жељама срдаца њихових! Иконостас ако ћеш да посматраш, мораш доћи до близу лијепог мраморног амвона. Дотле ти се око већ нривикло на оно море од сјајпе позлате, на може мирније да носматра оно што је у цркви пајглавније. Мораш нрићи ближе, јер иконо стас је држан понајвише у правим линијама, које прекидају само лукови у оквирима за икоие, па се цртеж цијелога склоиа у оној једноличној иозлати тешко разазнаје. Рекавпш то, казао сам уједно и главни иедостатак лијепог иначе иконостаса. Да су праве линије цртежа више испрекидане и да је на тај начин испало више испупчених и удубљених мјеста, могла би се била и позлата њешто више измијешати са другим бојама, те би се већма изгубио био једполичпи онај утисак цијелога иконостаса Нешто је у том иравцу ностигнуто са металним оним бојама у удубљењима оквира, али рекао бих, да је још мало. И ради посматрања ликова на поједипим иконама мора човјек ближе ирићи. Даске за иконе доста су велике, ио ликови су доста малени. на је остало доста празног простора и на сликаревим даскама, ко је се са евојом позлатом слнјевају у остали дио позлаћеног иконостаса, те га чиие јоIп више једполичним. Иначејесликар, госи. Сш. ТеодоровиИ , своју задаћу красио ријешио. Боје су му складие. цр-

тежи правилни, израда иомњива. Види се па многим ликовима, да их је радио вјештак и да их је радио са пуно љубави. Најглавније нак то је. да су и иоједине елике и све гј)упе цртане у духу предања, којег се држн п];авославнн живоиис. Да је тако иде заслуга и вјештака, ко.ји неће да заборави, да дјело његово служи сврхама црквеиим а заслуга је и високопреосве• штеног госп. енископа Мирона , који је пацрт за сваку ноједину икону брижљиво прегледао и у споразуму са еликаром исирављао и дотјеривао. При мало дуљем иосматрању иконостаса, особито изближе, заборавља човјек на све маленкости, којима хоће у први мах да приговори. Осгаје само масивност, унраво ненробојност иконостаса, која но сматрачу смета. да већ из средине цркве но који иоглед у олтар баци- Висока царска и нобочпа врата, готово херметично затворена и цио склон икоиостаса као од једпе једипе плоче нанрављеп, па не пропушта ни погледа. у олтарни дио. Само мисао може тамо да продре, а око се наиреже на опу доста малену решетку од коваиа гвожђа над вратима, кроз коју се слабо шта може видјети и покуша онда да прелети преко врха икопостаса у унутрашност олтара, али и ту се слабо иоможе, јер преко оне висине опажа само врхове лијепо изведених и украшених шиљака од луковн, који се у средини олтарног свода у једну тачку сасгају. Та готово ансолутна затвореност држим да је наглавнија погријешка за око, а она ће, бо.јим се, светити се и уху, јер ће сметати лаком разли јевању гласа из олтара у храм, а опазило се већ да смета слутпању гласа, који из храма у олтар иродире. Можда овај мој приговор и није основан, али ја сам говорио овдје оно што сам осјећао, кад с&м пред иконостасом тим стајао. А госи. грађевински савјетник Боле, ако држи да више отвора на иконостасу чини исти лакшим, елегантнијим, за око угоднијим и за ухо згоднијим, лако ће бар код другога иконостаса постићи све, па и то, да завје са постане нотребном бар за царска врата, јер за ова она је сасвијем непотребна. Но ако се око мучило да продре у