Српски сион

С тр. 682.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 41.

живота у природи, са иостојаиим процесом развића свеопћега у посебиим видовима, иајпосебиијим разнооблицима, иа иапослетку и код појединих личности, налазимо ненроменљиви закон ностепености, силом кога јединица суделује у животу опћега само носредством средњих чланова, тако и у животу човека, у одношају његову к животу свега човештва: и овде је потребан средњи члан, неопходна свеза. Као така јавља се племе, народ. Према томе највиши идеали, којима се признаје значење опћечовечанско, универзалио, не могу живити и делати ван свезе оие средње, коју ми називамо пародношћу. Идеали ови, отргнути с народне подлоге, губе своју сиособиост за живот; јер ова иодлога, не само да иалаже иа њих свеобразно обележје, иего им даје наиме оно. без чега би они изгубили евоје значење. Само на њој, само ходећи раменом уз раме са органичким устројством духовпих сила народа, они ће бити живи, они ће уирављати животом човековим. Ваи овога културнога строја оии иостају само хладпе апстрактне идеје, које ништа не говоре нашем срцу. Отуда је онај жалосни положај, у који долази човек, када се одели од организма свога народа. „Паразитпо је растење :-;а једној подлози, иисао је још К. С Акса ков, таки човек, којн није осеи.ен духом народним, без сваке потребе .јавља се и исчезава без потребе , . . . и бескориспо пусто нролази човек преко земље, ... пе привезан човешгву, пије привезан народу, пусто и некорисно, без плода и трага, знајући само за задовољсгва егоизма, незнајући за труд живота. . . Напротив колико добара и наиме опћечовечанских, уноси у опшгу ризницу парода онај, који ио изгледу елужи само себи, развијајући се у својој родној средини, прислушкујући куцање свога срца и живећи по њему! Наиме при самој такој природној подели труда, када сваки народ, развијајући се у својој облаети, унаша у оиће достојанство резултате свога живота и радиности, и ова пуноћа и ова многостраност снажна је у решењу опћечовечанских задаћа, ко.ја и служи као обележје прогреса. И тако не егоизам, него иапротив —

служење интересима свега човештва; не застој, него истинити ирогрес последњега налази корен и остварење своје у принципу народности. Принцип овај не само да искључује идеале и задаће опћечовечанске. него саме води ка иостигнућу њиховом Не супротиви се он, на но се, и оним вечним универзалним идеалима живота, које даје у божапственом слову Еванђеље. Тако, осповна заповест Хришћанства о љубави нрема свим људима не само да се не нарушава и ие слаби начелом народности, него напротив — у њему палазе прави ириродпи пут за остварење своје; до таког идеала може се узвисити само срце, које је разгрејано љубављу ирема своме, према пародноме. Овде исги оиај закон природе: закон постепености развића — делује још већом силом. Само прави син свога народа, који носи у сопствени груди искру живота с-воје симнатије и љубави к њему, кадар је узвисити се до уважења и љубави ирема свему што је човечанско. „Само самосталан човек", говори Аксаков, „нојми ту 1>у мисао, само онај човек, који принада једноме народу и иикојем дј>угом — припада човештву." Љубите све л>уде без сваке разлике свога и туЏга — ова апстрактна космополитска идеја може ирећи и у хладну безосећајну равнодушност и према туђем и према своме Овде се управо осећа потреба већма блиских, више сродних објеката, а они се налазе — у нашем племену, у нашем пароду, у нашој отаџбини. Зато и Хришћанство, одговарајући ириродним захтевима и силама душе човекове, својом великом заповеђу универзалне љубави не руши ову закониту везу човека с људима, који су му најближи, иего напротив — освећује је и снажи је, и, васпитајући човека љубави пре свега према својим приснима, према своме народу, тежи да ироншри ову љубав и на сво човештво. Држим, да је и ова слаба анализа начела народности довољна за то, да саотавимо себи веран појам о значењу његовом. Ван народности, као природне и пеопходне подлоге своје, не може живити и развијати се ни једна област у човеку. Зато се не може откинути од ове подлоге и сто-