Српски сион

С тр . 710.

„стски сион."

гао добити земље и царску титулу пре 1. Нисана 790. године, а у таком случају Јосиф датира љагово цареван.е од 1. Нисана 789. године; онда четврта година ње гова царевања. кад је добио тетрархи]у Ирода Антипе, почиње 1. Нисаиа 792. године; дакле по Јосифову рачунању, његова четврта година одговара трећој години Калигулина царевања. У осталом, за пас у овом случају нема особите важности та чињеница, да ли је Агрипа добио Антинину земљу одмах иосле његова заточења или ти пак кроз годину дана. Главно је, да је Антипа послап у заточење 792 године а. и. с. Из тога пак излази, да се његово четворовластвовање ночиње 1. Нисана 750. Видимо, да све до сад наведене чињеиице јасно ноказују, да се смрт Ирода Беликога могла десити у времену од 1. Нисана 750. до 1. Нисана 751. године Пошто пак немамо такога тачнога историјскога податка, који би говорио непосредно о дану Иродове смрти, то нам не преостаје ништа друго, већ да како год помоћу извора, који нам стоје па расположељу, и који говоре о последњим данима Иродова живота к приликама, које су се збиле у то доба, одредимо приближно дан његове смрти. (Наставиће се.) Јерусалим и збаци са првосвештенстпа КајаФу. Четвртог дана етигне му вест, да ,је Тиверије умј>г>. АпНфгН. xviii. 4, 3

Обновљена црква пакрачка и освећење иете. Описао прота Јован Вучковић. (Свршетак) Не слутећи да ће иком бити зазорна радост, коју племепито срце људско увиЈек осјећа, кад може благодарности својој дати видљива израза, подао се цио збор црквени чистој радости духовиој, коју је ријеч високопреосвештеног госп. епископа Мирона само помножила. И пливајући у дубоко осјећапој благодарности снрам Вога и свију људи, који су буди на који начин допринијели, Да се

створи такав дап. заронила је душа свију у иово уживан.е, кад ЕБегова Светост иатријарх Георгије заузе мјесто на амвопу, окружен обојицом епископа и лијепим вијенцем свештеника, те кад ноче прва света литургија у освећеној цркви. Перо моје није кадро оиисати опе пуне светог одушевљења погледе, којима присутни прате сваки нокрет патријарха својег и епископа својих. Опо није кадро описати смирене оне и безгранично одане поклоне, у којима се главе свију приклањају нод благослов Његове Светости. Оно не смије ни покушати да престави ону у се новучену, тиху и складну пратњу свију гласова, кад Његова Светост пјесмом позва све, да иођу с њим и сви скупа да се поклоне и принадну Христу. Све то пе знам описаги. Али срце моје зна и осјећа, да богослужење то запоси душу свију и да свако од многих тих срдаца побожно уиија у се иримљени благослов и да се свака од тих душа пуни небеским миљем и неописаним блаженством, које ће до ношл.едњег даха оживљавати срце најслађом усноменом, да се тог дана са патријархом својим заједио Богу молимо, с њим заједпо појало и с њим заједно пред Богом својим стојало. Тренуци такви даду се само осјећати, али једва описати. Благо оном, ко их је у животу своЈ *ем осјетио. По свршетку свете литургије добише прилике да ућу у цркву и многи од онијех, кој'и дотле ући ие могоше. Сад уђоше да приме „павору", мрвицу себи, а мрвицу онима, кој'и су код куће остали. Излазећи из цркве пико не одлази. Свак би још хтио да види повратак Његове Светости из цркве и свак би да се иробије ближе путу, којим ће Његова Светост нроћи. У добар час намјестише се честити ватрогасци с обе страие опе доста уске стазе, коју одржаше отворену за пролаз. Иначе тешко би се ко провукно кроз збијену гомилу људи, жепа и дјеце, варошапа и сељана. Подјеливши још једном благослов свој народу и ваи цркве, ушла је Његова Светост у двор епискоиски, гдје се одмах стадоше прикупљати многи одличници, који