Српски сион

Стр. 774

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 47

џ сшеченог религтзног чувсшва. Првом приликом за развијање религиозиог чувства и знања служн иам радозналост дечија Разне појаве у природи, као: сунпе, месец, звездано небо, муња, грмљавина све то утиче на Фантазију детета, све га то подстиче на радозналост и кад постанак свију околних ствари зна. љубопитан постаје и према створитељу дотичних нојава. Ово је нрва прилика да се детету спомене име божје и даде појам о суштаству и вели чини божјој. Затим ће му религиозни обреди, који се око њега збивају, љубонитство иобудити и разпитиваће се за значај и узрок им. Задовољимо га тада но с великом пажњом. У опште запамтимо, да на сваку жељу му будемо готови са одговором, али врло обазриви при разјашњавању верских појмова, но никако да му ми сами радозналост Форсирамо, такође да га још за рана у цркву не водимо, нити учестано — а против воље му — Богу се молити натерујемо, јер ови и сличпи поступци од много су веће штете цели иам, но што и мислимо. в). Природни затш. За образовање религиозног осећаја и ово је један моћни Факат, т. ј. кад запт према деци у опсег религиозности ставимо, те га тако ириродно употребљујемо. Но под заптом немојмо разумети ли опомене, казне за дечије поступке, јер би ово врло скучена деФипиција. запта била; већ сматрајмо га за скуп целога нам опхођења при руководству дечијег делања. Ступив дете у шесту годину привикнимо га њему сходном делању. У ночетку нека му је забава играње, а ка сније и само ће тежити за озбиљнијим послом. Дете није у стању беспослено бити, и ако га на то приморамо, устаће против нас, противиће се, постаће тврдоглав, па ће пас још и лукаво изиграти. Предварити му жељу, памеру, врло је моћно средство запта, Вал»ан психолог ваља да је сваки родитељ, те да своје дете изучава и кад га сазпа, да н. пр. у извесним приликама свагда зло не учини, ваља да га од дотичних прилика чува. Учини ли пак зло, тада природиу посљедицу истога нека дете и осети. Ако је другом на досади и без

икаквог узрока галами, или ако се с другима свађа, ваља му забранити приступ у друштво. У овом добу дете кад је још потпуно под иницијативом осећаја, главни је задатак родитеља да га одстрани од сваке ирилике где би зло за њ нријонуло, а усадив му у душу добро. Ово су средства за постизавање цељи родитељске куће, а дотле дете већ и ириспе у седму годину, доба да ступи у школу. Дан кад дете у школу пође, нека је иородични празник. чему и родитељи велику важност да нолажу. Но предавањем детета школи не престаје родитељска обвеза у ногледу васпитања. Породица нека и даље дела, но пека је у свези са школом и нека ову у њеном подузећу потпомаже, шта више, ако би у школи религиозност потиштена била, 4 ) породицу нека надокнађује оскудицу школе. Кад је, дакле, дете доживело извесно доба, породица тражи себи сарадника у неговању милога јој блага и налази га у школи. Почем је школа друга моћна чињеница у образовању релпгиозности. то ћемо је посебце носматрати. III. Гелигија и школа. Школа ваља да онде почне докле је породица дошла. „Дете у својој седмој годипи досне у школу, дакле шесг година је већ проживело, и који би педагог смео тврдити да су номенутих шест година без икаквог трага над њим прохујали, да хришћанска породица, хришћанска љубав оца му и мајке на њега пикаква утиска учиниле нису? Та зар не уживаше доброчинства небројено нута! Јест, видело је у околини му одавање љубави Богу, познало је већ пеколико пута и глас сопетвепе савести. побудила се у њему љубав нрема својима, светковало је празнике, чуло је где се Богу моле, па их је и имитовало, хиљаду и хиљаду момената беше које утицаху на душу му и срце. Све је то специФичност, особипа његова, само што још пе зна о томе рачупа да даде. Да би то могло учинити, да би се свом богатству радовати могло, и да би 4 ) као штоје то случај у многим комуналним, државним школама!