Српски сион

Број 47.

„СРПСКИ СИОН. и

Стр. 775.

знало, ко чуваше њега и његове од сваке беде и невоље, ко је с таком благотворном руком утицао на живот његов и његових, све то да дозна задаћа је религиозне свести " 5 Школа дакле и оиет, нека зида даље па утврђеном темел>у у породици. Вешт вероучитељ брзо ће видети штаје породица дотле урадила, те ће иа чисто бити, да ли ће моћи одмах пристунити даљем раду, или ће исправљати, па можда и слабити утецај породице. Прве две годипе, (за*време учења старозаветпих прича) не ће бити интепзивна паука вере, али ће се иа осиову породичног рада образовати религиозно осећање и морално чувство. Важно је педагошко правило, да треба дете тако образовати, као што би се опо и само образовало. До шесте годипе дете је тако рећи само стицало познање, па и при акцептовању религиозпог осећаја није требало спољњег утецаја. Иример породице; доживљепи догађаји, сопствено искуство, ти усадише у њему клицу религиозног живота. Овим путем ваља и учитељу крочити. Као пример нека му служи вероучитељ, ои пека му је звезда путевођа. Но почем би дуго трајало кад би све на искуство самог детета оставили, то нека му вероучитељ лепим историјским причама покаже дивни плод доброте, а аитипатију презрење зла. Конкретпим догађајима нека му нредочи: шта да воле, а шта да презире; но ово причање да не буде механичио рецитирање, што сем простог забављања деце никакве цели иема, већ нека су у свези са осшалим иредмешгша оно ваља да трожма целу насшаву школе. Са божанственим угледом и силом религије ваља потпомагати законе и институције друштвене, а обрађивати чувствовање детета и побуђивати у њему замисли Центрум је наставног плаиа 1-вог разреда очихледна настава, с њоме треба спојити наставу вере, но имати на уму, да вероиаука иије као што су реални предмети, којима је цељ само упознавање ствари; ие, овде је стицање представа само оруђе, а цељ, је свагда образовање религиозног живота 5 ) В1еб1епуејЈ у своме „Ка1аи8"-у.

Да би у онште рад школе што целисходнији био, ваља све услове доброте да концетрише у своме насгавнику, јер најмоћнији Фактор при обуци јесте ои. Могу бити школске уредбе најбоље, наставни планови исврсни, мсже бити школа ма како добро уређена, са свима училима снабдевена; но ако јој наставник не ваља узалуд сво старање и сви спољашњи услови. Па какав да је насгавник? Воске је па то одговорио: „Ја не марим ако и није научењак но захтевам, да је поштеп и ваљаног карактера." Ученост и није први захтев за доброг учитеља; шта више, много нута примећујемо код нижих и виших учитеља, да су баш научењаци најгори наставници. Нека има општег знања, пека познаје градиво и метод своје струке, иека је марљив, савестан у вршењу дужности, нека има на уму, да је за своје ученике Богу одговоран; у тачности, у пијетету према закону и иоштењу нека је свима пример, те ће тада и околини од жељене користи бити. Ови захтеви тичу се још у већеј мери вероучитеља. Овај, не предаје само веронауку, већ развија и религиозно осећање, а с овим у свези чувство доброте и л/убави према ближњима. Он, дакле, не само ваља да зна дотичио градиво, вће сву ону доброту, милоту и све оие узвишене осећаје ваља да има у себи, с којима је ваљан своје учеиике украсити. Он мора бити човек скроз религиозно моралан; да љуби своју веру, да јој је свагда верни синак, но у својој приврженоСти да не дође никада до тога, да је према другој вероисповеди пеправедаи, јер би с овим поступком баш иротивио учинио ио што жели. Други главни захтев доброг вероучитеља јесте, да љуби своје ученике. „Не с љубављу која. се може пре слабошћу назвати, већ са таквом, која за тим иде, да најузвишеније, најплеменитије: — Царство божје — међу људе пресади." Љубав да му је родитељска, блага и иримамљива, па ипак озбиљна и строга. Трећи услов за доброг вероучитеља искреност је. Предаје ли деци учење своје цркве, прича ли им религиозне приче,