Српски сион

С тр . 776.

„СРГ1СКИ

СИОН."

Б р . 47.

изнаша ли за углед узвишене карактере морала и великане вере: неке чини то с осећајем, с убеђењем, јер иначе брзо ће деда приметити претварање му, и онда је све пропало. Само оно можемо другоме дати, што и сами имамо; зато ако и учитељ можда што не појми, боље да изостави по цепи длачењем да и децу у забуну доведе. Најпосле вероучитељ (као и сваки наставник) нека не сматра за успех свога рада оно, шта деца знају, неК шта чине и како се понашају. Ову унутрашњу акдију ваља код деце нроизвести, а то може само онај, који је и сам скроз религиозан. код кога вера није нроста Фраза, Због тога нека вероучитељ изучава св. писмо и нека прибавља све услове за доброг наставпика, нека се моли Богу, а с њим и учепици, па ће му посао благотворан бити, јер ће уродити плодом религиозног осећања, што човека своме идеалу подиже, што га сретним и за друштво спасоносним чини. Познавши тако природии развитак детета, нужне услове добре школе и вероучитеља, можемо прећи на само градиво науке вере у осиовној школи. (Свршиће се.) Бог и друштво. Бесједа Оца Августина од Монте§елтра. С талијанског превео Јован Узелац. (Свршетак). Ето такав је ноложај паш и свију створења, од атома до звијезда, од црва, који пузи но трави, до првог анђела. Ето Створитеља, ето створења. Ето Бога, ето човјека. Онда, господо, против ове апсолутне интелигенције, устаје наша јадна интелигенција. Према Богу, који је све, устаје наше ништа. Шта да мислимо? Шта да кажемо ? Откуд би права, откуд би дужности било ? Може ли се допустити учину, да отисне свој узрок? Може ли се допустити сјајној зраци, да се одијели од средишта свога, и да пренесе пеодвисно свијетло своје у бездан и провалије. Може ли зрака та захтијевати, да свијетли од себе? Не, не, та невијерна, та. бунтовничка зрака

иде у ништа, иде к смрти. Онога часка, чим престане припадати средишту своме, не може произвесги више ни свијетла ни топлоте. Та неодвисност води проиасти. Тако је и са човјеком, који зло схваћа основни закон бића свога. Кад се човјек удаљује од извора свјетлости и живота осуђеп је, да луга по тами, и ступа нрема смрти. Историја непомирљиво уписује буитовнички глас његов, ал ће занисати такођер и његову пропаст. — „Ствар зове свога госнодара", то је максима правословне зпаности, која, служи за базис свима законодавствима у обрани „права власништва" ; то је правило пуно појезије и рјечитости по коме господар има тако свето, тако неноврједиво право на своју ствар, да ова, па ма на ком се мјесту налазила, украдена, скривена, зове име свога господара, и нротестује против неправде и преваре. Јест, господо, створења су Божија својина. И ако има неких створења, која немају говора, да нротестују против насиља, које га настоји отргнути од њедара господара, има их ипак других, која имају говор, која имају «срце, која имају савјести. Нас створења не стоји много труда, да сазнамо, да нам је нрва дужност одавати ноштовање Створптељу; да је ирава слава, одавати штовање његовим заиовиједима, са страхопоштовањем ипокорношћу. Ако нам је тешко то упознати, ако нам је тешка послушност наша, наше поштовање ирема Богу, не треба да остане надаље пред зраком Нзегова сунца. А зашто ? зато, јер кад хоћемо да сами будемо богови, створимо себи свијет сами, а немојмо, да госнодаримо свијетом ког нијесмо створили. Ну можемо ли ми тако немоћни успјети у тако чудном дјелу? Не, пе! Кад дакле не можемо успјети, одајмо ноштовање Богу душе наше, одајмо му поштовање нашега вијека. Бог је бесмртии Цар вијекова. Нема вијека без надахновења Божјег; нема вијека, који не би имао вјере, у неки иредмет бесконачни, божански. Па и у паше вријеме, нредмет је овај сакривен под велом вијека, покривен идо-