Српски сион

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 50.

Рашири се круг иустиње, Мирис слатки са свих страиа, А пештера светлосги је Необичиом обасјана. Сред светлости, дивне, сјајне, Анђелски се чују звуци, Богомајка нојави се Држећ Сина свог на руци, „А што гониш, ти Јовапа?" Богомајка старцу рече „Зар н е видиш, да му несма, „Као с' неба земљи тече. „Што затвори извор силни? „Са извора тога мила, „Цела би се васиона „Слатким мид>ем напојила. „Зар благодат живота нам, .,3а то Господ, даде, створи, „Испаштањем бескорисним ,,Да се човек, мучи, мори? „Птица има лака крила, „И облаци свога лета, „Небо има сунце своје, „Земља има свога цвета. „Зашт' си дакле певцу милом, Г/ Реч му живу оковао ? „Што Јовану песму браниш, „Бог му песму даровао. „Пусти невца ! Нека тече „Лепа мисо, реч му жива, ДТек му несма као роса ,, На срце се л>удско слива. „Подај земљи цвеће њено, „Тешки печаг скидај с усти, „Ти Јовану старче праштај, „Певање му ти допусти!" 1 Богомајке за тим неста, Биђење се старцу скрило, Уморан се старац диже, Сад лу срцу лакше било. Он Јована себи зове, Па га љуби, па га грли, Те му вако зборит поче: „Смиреиости сине врли! „Слободап си ! Што до селе, „Ти чинити ниси смео, „Сад ио вољи иеват можеш, . Духом сам те разумео. ,.Мени ирости што сам био г Ја на сметњи духу твоме, „Што те мучих и иамучих,

„Авај — по незнању своме!" И од то доба проли се и разли се Јованова иесма, пуна лепоте и дивоте, силе и снаге Божје, све у славу и прославу имена Божјег. Између толиких песмопеваца, у градини црквеног нам песништва, блиста име његово нојлепше и највидније. Осим умилних песама потребних, он је спевао онај торжапствени и радосни канон на Свету Пасху; „Еоскрбсеннд ден, просвНгпшсА лшдје!". . и миоге друге молитве, којима се слади душа и срце наше а које слушамо о светој литурђији. Он је и осмогласно пјепије у нашој цркви увео. и саставио особену богослужебну књигу ,.Октоих" или „Осмогласник." Писао је сем несама и иначе врло миого, и први је написао целокуппу Богословију. Св. Јован Дамаскин доживео је дубоку старост и умро је 777 године, у чину пресвитера. Са високих богословских дела, прибројан је лику учитеља и отаца црквених. Умро је и сахрањен у манастиру св. Саве освећенога. Живот његов беше иосвећеп слави и хвали оиога: Кога слави небо плаво, И по небу звезде јато, Месец сјајни обноћице, Дању сунце умиљато ! И])авославна црква слави Дамаскина 4. децембра сваке годипе, и пева му овакав тропар: „Праве вере паставииче, нобожпости и чистоте учитељу, васелене 'светиониче, монаха Богом задахнута доброто, Јовапе премудри! Ти си науком својом све просветио, свирало духовна, моли се Христу Богу, да сиасе душе паше!" А моиаси његови следбеници, од своје стране, овако му поју: „Миоштво нас монаха почитују те, као свога наставника, о оче Јовапе ! Јер само твојом стазом научише се ходати право! Благо теби, који си Христу послужио! Благо теби, који си заблуде обелодапио ! Ти, који си с аиђелима беседио, и с нраведницима и светитељима друговао, моли се с нама заједио Господу, да се смилује и нашим душама!"