Српски сион
50
„СРПСКИ СИОН."
С тр . 827
Кад грмнуше речи ове, На колена кривац паде, Па поражен духовнику Молити се 'вако стаде. „Оче драги! ти ми нрости, „По сред мука душе моје, „Преко воље ја нреступих „Заиовести ето твоје! Певац моли и преклиње Духовника свога стара, Ал' духовник неумолим 'Вако њему одговара: „Беж' одавде! За нас ниси, „Охолост ти срце крије, „Нескврнави нустиње нам, „Међ нама ти места није!" * * * По лаври су пукли гласи, Наста врева, по сред збора; Што их Јован, слава цркве Напустити срамно мора. На срце им сета пала, — Сваки од њих певца воле Па одоше свиколици, Да за њега старца моле. Ал' у старца игумана, Срце беше хладна стена Он се неда умолити, Опроштаја у њег' нема „Ја већ рекох", сгарац вели, „Ви налога чусте мога; „А што једном зановедих „Нећу мењат без разлога. „Ко нагиње охолости, „Децо моја, треба знати, „Тога ваља као трна „Одавде нам исчупати. ^Ако ли се пак искрено, „За кривицу своју каје „Оп забраном само може „Искупити опроштаје. „Ето метле и лопате „У двориште може исти, „Па ко слуга нек редовно „Прљотииу сваку чисти. „Нек умири духа свога. „Ненокорне руке своје, „Онроштаја другог нема „Твдо с' држим речи моје!" * * * Пресуда је изречена
Јован чуо речи ове, Црноризци рекоше му Страшне речи и услове. Ал' се Јован збунит неда, Он с' налогу одазвао, На пос'о се вољно жури Није духом малаксао. Метле с' хвата и лоиате, Њему пос'о, годи, прија. Место туге и забупе На лицу му радост сија. Трпи радо понижење, Н>им' се сити, њим се слади, 0 праштању и не мисли, Он то трпи Бога ради. Наставник и духовик Јовапов, строги старац, рекавши страшну реч забране (епитимије) ученику своме, ако жели да своју кривицу поправи и заглади, те и даље узмогне остати у друштву браће, оде у своју ћелију и з.чтвори се у њу сам самцит, да га иико од братије не буни, и да у самоћи молитвом угађа Богу. Село сунце — смркава се, На земљицу мрак је пао, Па пустињу црним велом ' Свуд је тешко обмотао. Звезде треите, меко сија Бледи месец са влсина, По пустињи све је немо, Свуда глухо, свуд тишина. У ћелији, простој клетп, Духовник се повукао, У лепоти нриродиној Није радо уживао. Он за живот срца нема, Туђ је свету, а туђ браћи. С осећаји утрнулих Уашвања не мож' наћи. Пред расиетим Спаситељем, Он се моли целе поћи, Па смрт зове и нрезива Да му буде у иомоћи. Тихо шанће речи своје, Метанише, сузе лије, Дуго с' моли, смрти жели И каменом груди бије. Кад га снага изневери, После тешка, посла трудна, Изнемого, земљи паде, Па ви^ења види чудна. . .