Српски сион

Стр. 826

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 50.

,,Каква туга мене мори? г Ја обвезу на се примих, „Певат иесмем, друже мио, „То ми старац, мој духовик „Строгом речи забранио." „Преклињем те", инок вели, г По иајбољој вери својој, „Заклињем те, ти иомози „О.јађеној души мојој. „Страрац пије сад на дому, „ОтипГо је на три дана, „Док се старац с'пута врати, „Проће дотле и сахрана!" Кад ииока Јоваи одби Ои поиово зборит поче: „А телесии лекар да си, „ПТта би онда било оче? „Да ме л,ута бољка мучи, „Не би л' хтео, не би л' знао. „Зар ми не би у болести „Ти у помоћ притекао? „Зар се бога ти не бојиш „Мене тужном ти опрости „Како ћеш му рачун дати „Ако свиснем од жалости ?" Кад је Јован саслугпао Црноризац гато му реко, А у њега заљуља се Племенито срце меко. На њег' сиђе задахнуће. По памети с' мисли роје, А из дугае звуке слугаа Невидовне песме своје. Пунан духа и молитве, Пештери се својој диже, Све гато духу причуло се Махну руком да напише. Из срца му песма лети, На невању вољан био, И гле завет од мучања Он је иесмом ногазио. * * * Звона брује с танке куле, Покојника цркви носе, Да за нокој грегане душе Црноризци Бога просе. Пред олтаром свеће гору, Код амвона браћа стоје, А Дамаскин иоче тужпо Песме своје да одпоје: „Која је то сладост, што нам живот снрема,

У којој горчине никакове нема? Где стоје на земљи вечити спомени? И где је та слава, што се не промени? Све гато иаша дугаа па земл>и налази, То све, као сенка, као сан иролази. Сва блага, све сласти, што их човек има, У једном тренутку дође смрт и прима. Каква тешка борба животу настаје Кад од свог тела душа се растаје. Отима се, плаче, јечи и тугује, Ал' никог нема да јој се смилује. Све IIIто је човечије, све је то сујета, Човек не понесе нигата с овог света. Где су бујие мисли? где је иристраст људи? Где је самовољство, гато не право суди? Где је злато, сребро? где су сјајне круне Све нрах и пепео, све у гробу труне. Сећам се пророка, гато тужно вапије, Човек је непео — нигата друго није. Гледао сам гробове, ах тегаке жалости! И не видех нигата осим голе кости. А ко је то био ? је ли цар ил' војник? Ил богат, ил убог, праведан ил греганик? Када мир стечемо и све гато желимо, Тад морамо у гроб да се преселимо. < Ах плачем и ридам, кад на смрт помислим, И нагау красоту кад у гробу видим. 0, чуда, о, чуда! вичем у сузама, Каква је то тајна, и гата то би с нама? Како се смрћу тако састадосмо Како се трулежи таквој предадосмо! И сама смрт гата је него сан и сенка. За то, слава Богу од века до века!"*) С монасима Јован поје, Песмом, грлом, дивно влада; Кад од једном ево госта Старог старца изненада Мрко гледа и погледа, Поносито главу диже, Па пун збиље ка Јовану Огатрим кроком ириђе ближе. „Зар се тако устав штује, „Камо завет дугае ткоје? „Зар се невче тако држе? „Заповести, речи моје? „Плакат треба, а пе певат', „Кад брат лежи већ покојни... „Ти одлази, дружбе наше „Испосниче недостојни!". . *) Из „ТеоФила" Љуб. Ненадовића, св. XI. р. 15. 16.