Српски сион

Број 50.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 825

Смерио Јован главу клања, Па покорно зборит поче: „Твог устава речи строге „Саслушо сам часни оче. ,.3а ме нема више света. „Нит' у свету каквих жеља ; „Срде моје неће више „Заиграти од весеља „Кад је тако нека буде, „.Ја одговор пе знам бољи, „Туговаћу и мучаћу „Нек по твојој буде вољи. „С богом, дакле, гусле моје, .Настадоше тешки часи „А у срцу умукните, „Заљуљани слатки гласи. „Мучна ли је ово борба „Певац ето више несме, „Да из иуна срца свога, „Пушта гласе своје песме. Страпшо ли је искушење, , За ме ови мучни дани. .,Последн.и су ово звуци „ Ја сам песник — развенчаии. Тешко је бреме нослушности и безусловне покорности узео на се Дамаскин, стунајући у друштво инока обитељи св Саве. Особити ред и веома строги поредак, велика тишина и мир, силно су утецали на душу и дух његов, а највише глуха и нема пустиња. Сред пустиње ћелије су Часие браће, свете дружбе, Ал' међ њима нема збора Док не дође време службе. Тишина се свуда нема По долиии овој слила, Па ћелије исиосника Све је редом обавила. Глухо, мирно, на све страие, Страшна слика од покоја, Овде, онде, тек залута Животиња по гдекоја. Јован је ступио у ред монашки. Без најмањег приговора исиуњавао је њему паложено и заповеђено ћутање. Једног дана, старац-духОвник му, да би окушао његову покорност и огледао његову послушност, посла Јована у град Дамаск, да у корист манастирску распродаје кота-

рице, које су калуђери сами израђивали. Јован се као иокоран и послушан слуга, драговољио овој заповести старчевој одазвао, и извршивао је иоверен му посао без икаква понижења по граду, којем некад оп управник беше. ЈБега тај носао није нонижавао. њега је више болела и мучила опа тешка и строга забрана, оно горко мучење; болело га је, што му се ето дар његов претворио у каштигу. Поред строгог иоста и молитве, читања типика и учења молитава на изуст, душа је његова отимала права своја, и ето, под црном расом калуђерском као и негда под порФиром. бије пеиокорио срце његово. ЕБега иритискује мучање све јаче и јаче. У ћелији Јован седи, Са мисли се своји бори, Мучање му срце, душу Све то јаче, мучи, мори, У груди се таласају Лаки звуци миле песме. Очи земљи оборио, Па је тужан, — неват' песме. Кад од једном, ал' нред њега, Стуна ето изиенада, Црноризац, горке туге Па ничице предањ пада. „Помозими ми," инок рече, „Од свег срца молим ти се. , Ја изгуби милог брата , Јуче ето престави се. „На груди ми туга пала, „Оплако бих брата свога, „Сузе теку, ал' без гласа, „Сињк терет срца мога. „За то ето тебе молим: „Буди добар, ти ћеш моћи, „Тешкој тузи, а за братом, , Мени бити у помоћи. „Напиши ми песму тужпу, „Ти то умеш, ти ћеш знати, ,.Да рођеног мога брата, „Могу својски оплакати ,,Та би песма од запевке, „Срцу моме мелем била, „Она (т ми тешку тугу „Душе моје разблажила!". . . Погледа га Јовап смерно, Па му онда тихо збори: „А зар незнаш, брате драги,