Српски сион

С тр. 6.

„СРПСКИ СИОН."

- Б р. 1.

боље поучи како ти ваља ходити но стази уској и трновитој, ако хоћеш да примиш госиода Бога венац. Амин. На нову годину. На данашњи дан се прошлост сабира, садашљица премерава, а будућност нрижељкује и нагађа, уз откуцај леиих жеља и слатких нада, уз тије гласе топлих мо литава и осећај вере и уздања, без којег осећаја и најјача снага човекова малаксава и подлеже у борби живота. Колико човек мисли не измене на данашњи дан; куда му све ум не нолеће, докле му жеља не доспева, каква ли сва иитања не излазе нред њега?! Па и она, којима одговор крије најгушћа конрена неиспитане и увек загонетпе будућности. Да, и па та би питања човек хтео наћи одговора, јер човекова је нај јача тежња, па баш на данашњи дан, хтети иродрети у тајне и иајдаље будућности хтети сазпати-: шта ће бити и како ће бити. Но, и ако је будућност често ћерка прошлости, те бива кака јој је прошлост била, њени су пути ипак неиспитани, њезина је књига запечаћена, за њезина слова азбуке нема. Будућност је тајанствена; људи је не могу знати. За то и јесте увек пуна дражи. За то је људи увек и воле и желлш јој очекују сваку реч За то је тако радо и нагађају. А пајвише онда, кад има да донесе нешто необично, нешто важио, што људи дуго и горко чекају, од чега се мпогоме чему надају, од чега можда зависи и: онстати или не, бити или пе бити. Тако то бива код појединих људи; тако то бива и код целих народа. Народи мисле о својој будућности као и поједини л>уди о својој. Мисле умом својих мислених синова, својих избраника и иредставпика. И наш народ није без њих, а ови пису без мисли о народној будућности. И данас, баш, испуњенаје њихова душа том мишљу ; данас, кад ступамо у годину 1897., која — ако редовпе нрилике буду — има, да иам донесе срећу јал несрећу; да нам- дигабт- пародно-црквени окади миром и пан'р,етком, да га загорча кавгом и пеле1шСч.^х; \

ТТТто ие могосмо, не умедосмо, или не хтедосмо исправити, допуиити и намакнути услова, начина и средстава за правилан, нробитачан, успешан и осигуран живот народно-црквеног нам автоиомног оргапизма, кроз толике деценије, па ни године 1892., ионуди ће нас још једном — можда и последњи пут — ево, и година 1897., да то учинимо. Да учипимо онде, где је томе место легално, народу и цркви нашој зајемчавано ; да учипимо уз сутицај Фактора, који су за то надлежни и потребни. Ево, велимо, јоши год. 1897., са истом ноиудом. Она ће нам отворити врата наше саборнице, затворена још од г. 1892. Представпиштво цркве и народа нашег наћи ће се за који месец на окупу, да нредузме организагорни иосао наших народно-црквених автономних одпошаја, носао значајан и по себи самом, значајан но понуди, којом се за свршавање нуди; али значајан и по очигледним последицама, које ће неминовно наступити, ако се тај посао ни онда ие сврши мудро и успешно. И кад улазимо данас у годииу, тако важну и судбоносну на будућност наше цркве и народа; кад стојимо нред народноцрквепим нам Сабором, који ће имати тако значајан посао да сврши на умирење и срећу целе наше цркве и народа, или, да се, не свршивши га уснешно, огреши грдним грехом о будућиост њихову, — зар онда има мислена а родољубива Србина, који се, већ на почетку ове године, неће дубоко замислити и озбиљно забринути за будућност ту. Зар има така Србина, који на ночетку ове године неће забринуто запитати: Боже, нгга ли ће иам цркви и народу ова година донети? Толико исто ће Срба, без сумње и данас, са свег срца Промислу Божјем нодићи молитву: и Спасе, спаси нас! Таку молитву и ми подижемо Богу. И>ега, Н>егову љубав и милост, Његову бескрајну доброту и свемогући Иромисао, призивамо у помоћ и молимо, да нас умудри, да ннс оплемепи, да нас освети, и прикупљене укрени и оснажи за велики посао, у славу једног дела спасоносне Му Цркве СиповлЈеце, а рад среће и напретка једнога од народа Његових, који је за ту Цркву и душу иолагао.