Српски сион

О тр 92

„СРПС1Ш СИОН."

Б р. 6.

ни видили нису, а камо ли их исиитали. Може се судити, колико су ти ученици од своје вере знали, а и да не говорим о томе н.пр , како о прошлости свог иарода, од ког поникоше, и о својој народној свесгп врло слаба или никаква појма нису дмали. При оваквим околностима није се чудити, да је било Срба ђака у Бараждинској гимназији, који су се јавно за православне Хрвате признавали. Трагова бар нешто уредном предавању науке у школама Вараждинским но калуђерима Лепавинским нашао сам у неким списима нз год. 1876 —1888., које ми је игуман Лепавински Тихон Џебић на послугу дао. Велики жупан жуианијо Вараждинске и дворски саветник Србин Огњеслав Утјешеновић-Острожински ирви виде, како се Српчад, која за његова боравка у Вараждину иолажаше школе Вараждинске, у сасвим безверском духу одгаја, па се у име тадаљих Срба Вараждинских обрати представком од 17. Августа 1876, на кр. земаљску владу у Загребу, замоливши ју, да дозволи, да срнску-православну младеж на гимназији Вараждинској (а сигурно и на осталим местним школама) катихизује духовннк кр. зем. казнионе ЈГепоглавске, Василије Војновнћ. Земаљска влада уважи ту представку и дозволи, да иоменути духовник сваких 14 дана једаред оде у Вараждин ради иредавања веронаука п за сваки иоједини пут љегов одређује му награду од 8 фор. 50 н. и то: 3 фор. 50 н. за подвоз (тада још није бпло жељезнице између Лепоглаве и Вараждина) н 5 фор. дијурне. И Војновић отпочиње катихизацпју 1. Марта П0 рим. 1877. год. Поверавање катихетске дужности у Вараждину духовнику Леиоглавском не беше право Лепавинским калуђерима, јер ови то право присвајаху себи, пошто Вараждин од вајкада спадаше у духовно подручје манастирско. Они се иотужише на то конзисторији, н уснеше осиорити то ираво духовнпку Лепоглавском. Иоводом те притужбе конзисгорија закључи, да се катихизација школске младежи на Вараждинској гимназији има поверити тадањем игуману Лепавинским Гервасију Јагазовићу. И 1. Октобра 1878. преузе катихизацију игуман Гервасије, коме кр. влада накнадно, решењем својим од 10. Маја 1679; одреди у то име годишњу награду од 160 фор. Кад игуман Гервасије већ у Октобру 1879.

г. умре, то конзисторија, сноразумно с владом, повери катихизацију, почам од 1. Октобра 1879. јеромонаху и тадањем управитељу Манастира Лепавинског Тпхону Џебићу, уз награду од 160 фор. годишњих, коју му је влада из својих средстава као и пок. игуману Гервасију давала. Катихизацнју је имао обављати једаред у месецу. Не знам, шта је био разлог, да је предавање науке вере отац Тихон нагло прекинуо, те је у Децембру п. г. опет пороверена духовнику Лепоглавском Војновпћу. Сигурно: зимско доба, даљнна пута, старост н слабост оца Тнхона! Овако су од прилике стајале ствари Срба Вараждинских до иостанка прве црквене општине, т. ј. до 5. Декембра 1882. г., а сад ћемо коју рећи о постанку саме црквене општине, у колико смо о том буд из усменог причања још живпх црквених општинара, буд из сачуваних нисмених докумената могли сазнати. II. Конституисање ирве црквене оиштине. Избор жрвог одбора. Привремена капела у градском иозоришту. Сам нромисао посладе у 7. деценију овога века у Вараждин за великог жупана жупаније Вараждинске Србина срцем н душом и искреног љубитеља и истинитог иоборника св. Православља — дворског саветника — Огњеслава Утјешеновића-Острожинског.*) Да њега не беше у Вараждину, Бог свети зна, би ли у Баражднну, и данас норед већег броја срнског становништва било српске-православне црквене онштине и одбора, .... би ли пропојала у њему иравославна богомоља и био намештен сталан српски свештеник! Кад је Утјешеновић жупановао у Вараждину, бројао је сам Вараждин нешто јаче од 100 сриско- нравославних душа. Њега и остале вараждинске Србе болело је у души, што у Вараждину немају своје богомоље, где би се бар о већим празницима Богу помолити и души својој утехе наћи моглн, . . . болело их, што у месту српског свештеника нема, који би им у даним приликама обавио ову или ону свештенонастирску дужност, а нарочито да би поучио Српчад малу у вери и побожности, *) Купим дата, да наиишем опширнију биографију овог заслужног покојника.